Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања!?

Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj.

То свето мjесто коjе jе 1942. године, изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjеста не долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фото-апарата и камера државних сервиса.

Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико стотина“ дjеце са Козаре. Дуго чувану таjну парцеле броj 142 открио jе Душко Томић у књизи „ПУТЕВИМА СМРТИ КОЗАРСКЕ ДЈЕЦЕ“ у издању Националног парка „Козара“ из Приjедора 1990. године.

Књига  исправља  дугопостоjећу заблуду, намjерну или не, и доноси списак 862 страдале дjеце коjа су ту покопана. Књига коjа jе свjедок српског страдалништва али и немара чита се у jедном даху. Риjечи не могу докучити патње ове невине дjеце, а представљањем ове књиге желимо да прекинемо стравичне нити заборава коjи нас прождире.