Далеко, у некој широкој равници, љетње сунце је пржило. Ту и тамо, преко ниског зеленила уздизали су се бусијенови грубог сивог корова. Иктоми, у панталонама на ресе, ходао је сам преко прерије док му се црна коса сијала на сунцу.
Ишао је кроз траву не пратећи ниједну познату стазу. Од једног до другог бусијена корова вијугао је својим путем по великој равници. Полако је подизао ногу и вукао је пажљиво напријед, као дивља мачка која бешумно вријеба у трави.
Застао је на неколико корака од гомиле дивљег растиња. Нагињао је главу на једно па на друго раме. Онда се савијао са стране на страну, најприје ниско преко једног кука, па преко другог. Кад се нагнуо напријед, застао је истежући дугачки танки врат као патка, да види шта лежи испод крзненог покривача ушушканог иза бусијена траве.
Дугачки преријски вук сивог лица. Његова шиљата црна њушка била је завучена између скупљених шапа, а раскошни сиви реп обмотан око главе. Којота уснулог у сијенци бусијена траве, ето шта је Иктоми видио. Опрезно је помјерио ногу и бојажљиво кренуо напријед на прстима. Лагано, лагано је подизао једну ногу и стављао је испред друге. Тако је прилазио све ближе округлој крзненој лопти која је лежала непомично у трави.
Сад је Иктоми стајао поред ње гледајући у затворене капке који се нису помјерали ни трунку. Стискајући усне у танку линију и полако климајући главом, нагнуо се над вуком. Држао је уво близу којотових ноздрва, али ни дашак ваздуха није излазио из њих.
- Мртав је! - рече он најзад.
- Мртав, али не дуго пошто је претрчао преко ове равнице! Види! Ту у канџама му се ухватило свјеже перо. Биће од њега фино, сочно месо!
Хватајући шапу у којој је још стајало птичје перо, узвикнуо је:
- Гле! Па он је још топао! Однијећу га кући и направити печење за вечеру! Ха-ха! Смејао се кад је зграбио којота за предње и задње шапе и забацио га преко главе на рамена.
Био је велик, а типи се налазио далеко преко прерије. Иктоми је посртао под теретом цокћући гладним устима. Чврсто је стезао капке како му капљице сланог зноја не би ушле у очи.
Све то вријеме којот је лежао на његовим леђима гледајући у небо широм отворених очију. Његови дугачки бијели зуби весело су светлуцали док се смјешкао и смјешкао.
Ићи на сопственим ногама је заморно, али бити ношен као ратник послије велике битке пријатна је забава, мислио је којот. Никада није био ношен на нечијим леђима и ново искуство га је опчинило.
Лежао је нехајно, ту и тамо жмиркајући плавичасто. Зар никад нисте видјели птичицу да вам плавичасто намигује? Ево како је та изрека настала међу људима из равнице.
Када птица стоји изнад тебе и посматра твоје необичне навике, танка плавичастобијела скрама брзо пређе преко њених очију и још брже нестане. Толико брзо да помислиш да је то било само загонетно плаво намигивање.
Тако понекад жмиркају дјеца кад су поспана, док одрасли, који су сувише горди да на друге гледају пријатељски, у срцу трепћу на овај хладни птичји начин.
Којот је осјећао и гордост и поспаност. Његови трептаји били су плави готово као небо. Усред којотовог уживања њихање се зауставило. Иктоми је стигао кући. Којот више није био поспан, јер је већ у сљедећем тренутку испао из Иктомијевих руку.
Падао је и падао кроз ваздух, а онда је ударио у земљу уз такав тресак да се неко вријеме није усуђивао да дише. Питао се шта ће Иктоми да уради, па је остао да лежи мирно тамо гдје је пао.
Пјевушећи пјесму за плес, једну из прегршти тајновитих мелодија, Иктоми је скакутао и трчао около по замишљеној гозби – игранци. Сакупио је суво врбово пруће и преломио га преко кољена.
Напољу је запалио велику ватру. Пламенови су скочили високо у црвеним и жутим тракама. Вратио се до којота који је све посматрао кроз трепавице. Поново га зграбивши за предње и задње шапе, њихао га је лијево и десно.
Како је полетео према црвеним пламеновима, Иктоми га је пустио. Још једном је којот падао кроз ваздух. Врели дим му је прљио ноздрве. Видио је црвену разиграну ватру и пао на гомилу ужарених цјепаница.
Уз хитар окрет искочио је из ватре. С његових шапа полетјела је киша црвеног угљевља на Иктомијеве голе руке и рамена. Забезекнут, Иктоми је помислио да је видио духа како излази из ватре. Олабавила му је вилица. Нагло је шаком прекрио уста. Једва се суздржавао да не врисне.
Котрљајући се лијево и десно преко траве и трљајући главом о земљу којот је брзо угасио ватру на упаљеном крзну. Иктомију очи само што нису искочиле из главе док је дувао у опекотину на својој руци.
Сједећи са супротне стране ватре покрај које је Иктоми стајао, којот је почео да му се смеје.
- Неког другог дана, пријатељу, не узимај све здраво за готово. Постарај се да непријатељ буде мртав хладан прије него што упалиш ватру.
А онда је отрчао тако хитро да је његов дугачки жбунасти реп остао исправљен.
Аутор: С енглеског превела Мила Божовић
Илустратор: Коста Миловановић
Причу написала: Зиткала Ша (1876–1938) или Гертруда Симонс Бонин била је писац, учитељ, музичар и политички активиста. Рођена је у Јужној Дакоти (САД), у резервату који је настањивало индијански народ Сијукса. Кад јој је било свега осам година, напустила је породични дом како би отишла на школовање.
Написала је неколико књига о својим младалачким искуствима и борби да се одлучи између утицаја америчке цивилизације и сопственог културног наслеђа.
„Старе индијанске легенде”, приче које је сакупила од својих сународника, објављене су 1901. године. То је био први пут да је усмена књижевност индијанског народа представљена широј јавности. На језику Сијукса Зиктала Ша значи Црвена птица.
