Ова кратка прича о славним Чесима, 105 годинa од ослобођења Сарајева, посвећена је двојици великих људи, једној храброј жени и једној огромној љубави.

Инжeњер Јозеф Долечек, био је официр аустроугарске војске распоређен на војну службу у Сарајево. Овај Чех, широке словенске душе, разликовао се од осталих војника по односу према домаћем становништву. Поготово према Србима.

У јесен 1914. године, након побједа на Церу и Колубари, српска и црногорска војска кренуле су у силовиту контраофанзиву и стигле надомак Сарајева. Долачек је распоређен на изградњи и утврђивању линија одбране Сарајева.

Јахао је сваки дан са Шиљатог Брда, преко Дрљевца па на Глог, гдје је била смјештена аустроугарска касарна. Обилазио је линију која је била окренута ка Романији односно истоку и Србији. Даље се линија пружала преко Хреше и Булога, ка Требевићу...

Српски напади су одбијени, а локално становништо се почело навикавати на војнике и официре који су били смјештени у касарни. По својој уљудности и култури издвајао се инжењер Јозеф Долечек. Пролазећи један дан кроз село Дрљевац, замолио је сељаке поред којих је прошао за мало воде.

Међу њима је била Милица, из домаћинске куће Тадића. Она је додала Јозефу воду, погледи су се срели, а срца препознала. Официр се уљудно захвалио и одјахао даље. Но, мисли су му се узбуркале, те је одлучио да сваки сљедећи дан жедан пројаше кроз Дрљевац. Сретао је из дана у дан Милицу и љубав се родила.

Љубав аустроугарског официра и инжењера и “паганке“, како су православце називали војници, није наишла на одобравање код осталих официра. Сматрали су да је испод части да један аутроугарски официр ожени „паганку“.

Након једне жешће расправе и увреде која је пала, Јозеф излази на двобој са мађарским официром. Био је хитрији и изашао је као побједник у двобоју, али је тада донио одлуку о напуштању војне службе.

Прије него што је српска војска, 6. новембра 1918. године, прешла преко ровова и утврђења на којима је радио, Јозеф је већ био срећно ожењен Милицом. Док је Друга Армија предвођена војводом Степом Степановићем марширала обалом Миљацке, која ће касније понијети име славног српског војсковође, њих двоје су срећно живјели на њеном имању на Дрљевцу.

Убрзо се пресељавају у Београд гдје Јозеф , као врстан инжењер, оставља значајан траг. Доста је значајних објеката и мостова који су захваљујући Дрљевачком зету завршавани у рекордном року. Јозеф је умро 1933. године, а он и Милица иза себе су оставили насљедника сина Рајка.

Рајко Долачек био је свјетски познат универзитетски професор, ендокринолог, који је рођен у Прагу 1. јуна 1925. године и крштен у Православној цркви. Студије медицине започео је у Београду, а завршио на Карловом универзитету у Прагу.

За вријеме Другог свјетског рата, у окупираном Београду, био је илегалац Равногорског покрета. У Чехословачкој је имао своје емисије на државној телевизији. Своју људску величину и љубав према српском народу, показује за вријеме одбрамбено-отаџбинског рата, демантујући лажи које су пласирали западњаци о Србима и карактеру рата.

Мноштво је снимака, документарних филмова и књига које свједоче тој борби. Надљудски је помагао свом народу, а и својим Тадићима и духовно и материјално. Умро je у Прагу у децембру 2017. године, а иза себе је оставио сина Бранка. 

Тужно би било, кад су већ остали трагови ровова и утврђења, да не остане траг о великој љубави Јозефа и Милице. Као и спомен на њиховог сина.

Можда Долачеци један дан добију и неку од улица у нашем граду, а до тада их се сјећајмо кроз старе фотографије и приче.

Аутори: Александар Костовић и Александар Цинцар