Послије три деценије у Институту за кардиоваскуларне болести Дедиње у Београду поново је урађена трансплантација срца. Орган је добио мушкарац (34), који има срчану слабост и код којег су исцрпљене све друге методе лијечења.

Донор је из Новог Сада, чија је породица дала сагласност да се узму органи након његове смрти. Захваљујући њиховом хуманом чину спасено је шест живота. Јетра и рожњаче су трансплантиране пацијентима у УКЦС, бубрези у УКЦ Војводина, срце у Институту Дедиње.

У Институту Дедиње је 1995. године урађена прва трансплантација срца у Србији. Међутим, програм је угашен и сада је поново оживио. Љекари из овог Института претходних година обучавали су се у клиници у Мађарској за трансплантације, гдје се годишње пресади стотинак срца.

- Поново је заживео програм трансплантације у Институту Дедиње после 30 година. Орган је добио млад пацијент који има 34 године. Имао је један облик срчане слабости и када су исцрпљене све методе лечења, преостала је само трансплантиција срца као једини лек и нада за живот - каже за Еуронењс Милован Бојић, директор Института Дедиње.

Додаје да срце чека око 60 пацијената, да су на листи од двије до четири године и да је младић којем је урађен захват имао среће да је код њега била највећа подударност са донором.

- Пацијент се осећа добро, скинут је са респиратора, одличне су основне лабораторијске анализе. Расположен је, комуницира са особљем, видео је и своје родитеље. Није сама трансплантација као подухват нешто посебно, колико је посебан постоперативни ток, јер организам треба да прихвати кавер (орган), морају добро да се прате кардиолошки, имунолошки и биохемијски параметри. Апсолутно смо са те стране задовољни и очекујемо да то све даље протекне у најбољем реду - рекао је Бојић.

Уобичајено је да пацијенти након трансплантације остану двије, три неђеље у болници.

Три донора за три неђеље

Тренутно на трансплантацију органа чека око 2.000 пацијената. Ријеч је о пацијентима који чекају срце, јетру, рожњачу и бубреге. У Србији се не раде трансплантације плућа, те се не зна колико пацијената чека тај орган.

Програм трансплантације органа био је обустављен током пандемије вируса корона, али и након тога није заживио у пуном обиму. Рађена су само спорадична пресађивања органа. Због тога многи са листе чекања нису дочекали орган.

Младен Тодић,  предсједник Удружења "Заједно за нови живот", каже да су у посљедње три неђеље биле три сагласности (три донора) и да је урађено 16 кадаверичних трансплантација органа.

- Искрено, нисмо очекивали да ће лето бити овако активно. Али очигладно је истина оно што је министар здравља Златибор Лончар рекао, да ће трансплантација да буде у врху агенде здравственог система. За три недеље, три донора, 16 трансплантација, ја се не сећам и у најбољим годинама да нам је тако ишло. Само нека се настави овај тренд - навео је Тодић.

То што су трансплантације срца осим у УКЦС почеле да се раде и у Институту Дедиње за пацијенте је, како каже, само још једна потврда да здравствени систем врло озбиљно ради да се оживи трансплантациони програм.

- То је још један импулс и знак пацијентима који чекају на орган да не губе наду. У контакту сам са пацијентима и ово их је обрадовало и дало им неку нову наду и снагу да издрже, да дочекају своју шансу за нову живот - прича Тодић.

Гдје су земље у окружењу

Од земаља у окружењу у развоју трансплантационог програма најдаље је отишла Хрватска. Код њих се у просјеку уради око 300 кадаверичних трансплантација органа годишње. Осим срца, рожњаче, јетри и бубрега, они још раде и трансплантацију плућа и цријева.

Тодић каже да посљедње три неђеље у Србији подсјећају на оно што се ради у Хрватској. Напомиње да је важно да се континуирано ради на промоцији значаја трансплантације.

Један донор може да спасе осам живота, али свијест о том хуманом чину у Србији још није довољно развијена. Породице преминулог пацијента, само спорадично дају сагласност да могу да се користе органи.