Сваки становник Источног Сарајева је упознат са условима у нашој болници, али само гледајући из угла пацијената. Са Гораном Мотиком, предсједником Струковног синдиката медицинских сестара и техничара ЈЗУ Болнице Источно Сарајево смо разговарали о условима у којима ради медицинско особље, те се упознали са условима, као и многим недостацима болнице Источно Сарајево из угла медицинских сестара и техничара, без којих ова болница не би могла да функционише.

Више о томе прочитајте у Катерином новом интервјуу.

Можете ли нам, за почетак, рећи нешто више о себи, као и о Струковном синдикату медицинских сестара и техничара?

Ја сам Горан Мотика, предсједник сам Струковног синдиката медицинских сестара и техничара ЈЗУ Болнице Источно Сарајево, те предсједник Главног одбора нашег синдиката. Наш синдикат окупља медицинске сестре и техничаре средње, више и високе струке,   свих профила.  У фебруару ове године, умјесто Ранка Палачковића, за предсједника нашег синдиката изабран је Мирко Шерберџија, и то је риједак и позитиван примјер да се поштује статут, тако је г. Палачковић рекао да је водио синдикат у два мандата те да је вријеме да вођство преузму млађи чланови и да се тако унесе нова енергија у нашу организацију. Организовани смо на начин да имамо Главни одбор, подружнице, предсједнике основних синдикалних организација и наравно чланове. Наш циљ је да штитимо права радника и овом приликом позивамо све медицинске раднике да се прикључе синдикату и да учествују у нашем раду како бисмо заједно дошли до неких рјешења. Г. Ранко Палачковић је урадио огроман посао и успио је са својим сарадницима  да направи чврсте темеље наше организације. Наше је да тај посао наставимо.

Које су обавезе једне медицинске сестре?

Када се погледа са стране, једноставно је закључити да је здравствени систем направљен да се пацијенти збрину, тј. направљен је у корист грађана.  Мислим да грађани као пацијенти, не могу бити задовољни. Највећи проблем је недовољан број медицинских сестара и техничара, а у нашој болници их недостаје бар 15 до 20. Када један пацијент дође на одјељење, или доведе свог родитеља, своје дијете, или свог ближњег очекује да тај пацијент буде збринут на најбољи могући начин. Тај пацијент можда има ране, опекотине, може бити непокретан, може да има много физичких или психичких недостатака, а често се дешава ситуација да на једном одјељењу које има нпр 24-25 пацијената у једној смјени буде само једна сестра. Та једна сестра не може физички да стигне да уради све процедуре, а да то све буде на вријеме. Када сестра дође на посао она мора са докторима да обави визиту, да изврши узимање узорака крви, да припрема терапије, да требује крвне деривате, да даје трансфузије, да прати ток терапије, да храни и пресвлачи непокретне пацијенте, да пресвлачи кревете. Замислите само на једном одјељењу од 25 кревета, да једна сестра има све те обавезе. Ако је свима одређена терапија нпр. у 8 сати, она не може сама све то да постигне, а знамо да сви пацијенти морају бити збринути, јер нико од њих није дошао да лежи и да гледа телевизију. Шта се на крају деси, деси се да сестра просто „сагори“, а знате шта тај термин значи.

Ево примјера, на одјељењу педијатрије у смјени је само једна сестра, то знају сви који су боравили горе, и она се брине о неколико беба које су у инкубаторима, о дјеци  која су на одјељењу, врши пријем нове дјеце које доктор прегледа у амбуланти, свој дјеци треба да припреми терапије, нађе  венски пут, нахрани их, узима узорке крви, урина, столице, брисеве, замислите само какав је то рударски посао и све то за најнижу плату у здравству у Републици Српској. Такође, на хирургији су двије сестре/техничари на 46 кревета, а знају сви какво одјељење је хирургија, у интензивној њези за вријеме годишњих одмора ради само једна медицинска сестра, то нема нигдје, зна се шта је интензивна њега, на одјељењу интерног 2 на 24 кревета ради једна сестра или техничар, на интерном 1 је такође исто, на 26 кревета, на хематоонкологији такође је једна сестра, гдје уз све уобичајене послове  припрема и цитостатике и даје хемотерапије, ради са најтежим болесницима, а припојено им је и одјељење нефрологије, на плућном одјељењу, заједно са инфективним је једна сестра послије 15:00 и викендом, а има 36 кревета. Наводим све ове податке да се види под каквим притиском раде сестре и техничари.

Уз све то, примања су једноставно премала. Плате се рачунају према платним коефицијентима. Коефицијент 5 се множи са цијеном рада од 135 КМ, па је плата медицинске сестре у основи 675 КМ. Према закону о платама који је усвојен 2009. године, којег је потписало ресорно Министарство заједно са синдикатом којег је представљао г. Гранулић, наведено је да се топли оброк, регрес, зимница и огрев урачунавају у основну плату. Због тога ми кажемо да је то жути синдикат, тј. синдикат који ради у корист послодавца. Исти предсједник синдиката ради у Савезу синдиката и прима топли оброк, мимо плате. То многи људи не знају, а и даље су многе колеге чланови тог синдиката.

Такође,  тренд  је да медицинске сестре и техничари одлазе у иностранство. Тамо врло брзо постају цијењени и прихваћени. Једини проблем који морају да савладају је знање њемачког језика. Када савладају њемачки језик, врло брзо могу самостално да раде, постају шефови одјела итд. Наше сестре прикључују катетере, дају сложене терапије, хемотерапије између осталог, дају крвне деривате, а то су у иностранству све послови који обављају љекари. Тамо се то зна и те како цијенити. Овдје видимо како се цијени.

Каква је тренутно ситуација у ЈЗУ Болница Источно Сарајево?

Сматрам да је ситуација у ЈЗУ болници Источно Сарајево најтежа у цијелој Републици Српској. Многе ствари које су прописане законом се не извршавају. Доприноси на плате се не уплаћују већ 77 мјесеци. Превоз се не исплаћује годинама. Јубиларне награде које по закону и посебном колективном уговору сљедују запослене послије 20, 30 година рада се не исплаћују никоме. Исплате помоћи за умрле чланове породице и за новорођену дјецу се не исплаћују већ 6-7 година. Члан 16. Посебног колективног уговора из области здравства предвиђа процентуално повећање плата у зависности од сложености послова којима се запослени бави. То се никоме не признаје. То су директна кршења закона и посебног колективног уговора. Послодавац одређује висину плате у смислу да према сложености и стручности особља може да одреди коефициент од 5 до 6. У нашој болници сви кадрови средње стручне спреме, чак и медицинске сестре које су  завршиле факултете здравствене његе имају коефицијент 5, што је директна порука наше управе радницима да у нашој болници нема ни једног радника који је на неки начин бољи, вриједнији, способнији радник и који заслужује већу плату. Већ годинама уназад, ни један радник није отишао на неко стручно усавршавање, болница га није послала на обуку како би унаприједио своје вјештине. То не постоји и све укупно то је јако лоша слика.

Који су основни циљеви Струковног синдиката медицинских сестара и техничара?

Циљеви Струковног синдиката медицинских сестара и техничара су да се у будућности овај синдикат омасови. Једина права снага синдиката, уз добро вођство, је масовност чланова. Овај синдикат, на нивоу Републике Српске, дјелује у сарадњи са Струковним синдикатом доктора Републике Српске, а ускоро ћемо као Савез струковнох синдиката у здравству добити репрезентативност у тој области на нивоу Републике Српске. Једна од отежавајућих околности је чињеница да има не мали број наших колега који нису чланови овог синдиката  и тиме директно отежавају нашу борбу. Морамо ипак бити сви заједно уједињени у један синдикат јер нам једино масовност и репрезентативност даје пред министарством и послодавцима могућност за преговоре. Ипак, у задње вријеме медицински радници  су препознали да се искрено боримо, у свим установама се чланство повећава. Циљ је свакако да већина  медицинских сестара и техничара буде у једном синдикату.

Да ли се на ваш синдикат врше одређени притисци?

Што се тиче притисака, има их разних. На разне начине се стимулишу други синдикати у односу на нас. Навешћу примјер да је наш послодавац исплатио превоз једне године члановима само једног синдиката. То је директно спонзорисање рада тог синдиката. То је примјер који се нигдје у свијету није десио и ставља нас у неповољан положај када се пореде синдикати. У неким установама, директори и менаџмент нас свјесно избјегавају и неће да разговарају са нама као да смо непријатељи, а ми само тражимо конструктиван дијалог и поштовање закона. Ево и примјер на какве све потешкоће наилазимо: Прије одређеног  времена смо се обратили инспекцији рада у вези увођења приправности сестрама са Интерног одјељења, гдје им је, на сав овај терет који носе, без питања, договора и писменог обавјештења, одређено да морају  да иду у пратњу пацијената нпр у УКЦ Бања Лука и то у вријеме свог одмора, послије ноћне или прије дневне смјене. Инспекција је извршила увид и од наших  пет питања одговорила је само на једно и то штуро, правећи се невјешти, наравно у корист послодавца . Стичемо утисак да су се договарали шта да напишу, такав је одговор био. Нас то неће зауставити да своја права тражимо и на већем нивоу, али то само говори са каквим се ми вјетрењачама боримо и колико енергије  за то треба. Зато нам и треба подршка наших колега, који не морају активно да се боре ако се боје, али могу нам бар дати подршку попуњавањем приступнице нашем синдикату.

На крају крајева, битно је напоменути да смо ми поносни на своје занимање. То је јако хуман посао и јако тежак посао и само тражимо да нам то институције признају и да сви буду срећни. Без срећног особља – медицинских сестара и техничара нема ни задовољних пацијената. Свако ко доведе своје ближње у болницу, као и сами пацијенти, желе потпуну његу и адекватан приступ, а како ћемо то да урадимо ако нас нема довољно и ако нисмо за то довољно плаћени. Наша плата је мања од плате чистачице у неким интитуцијама. То је разлог да будемо незадовољни. Навешћу примјер мог колеге из службе хитне помоћи Дома здравља Бањалука који је једно вече радио и имао је преко 70 пријема ту ноћ. Његов колега, возач санитетског возила није имао ни један случај,нису морали да иду у град. Могао је то вече да одмара, а прима плату за 100 КМ већу од колеге из хитне помоћи. Нормално је да будемо незадовољни због нашег положаја.

Једина свијетла тачка у ЈЗУ Болница Источно Сарајево је то што се гради нова болница. Када буде готова, вјерујемо да ће бити бољи услови, и да ће се лакше радити. Нећу ни да спомињем тренутне услове у болници, то сви знају.

Негдје сам пронашао једну реченицу која је јако занимљива за наш рад: Задатак свих нас је да указујемо свим субјектима у здравству да једна медицинска сестра не може радити као двије медицинске сестре. А то се често тражи од нас.

Цијели овај разговор има за циљ промовисање занимања медицинске сестре и техничара и свих других медицинских техничара и сарадника.. Наш посао и наша улога је јако важна. Ко год је био у болници зна колико је наша важност. Заједно са докторима чинимо стуб здравства. Сваки пацијент очекује најбољу могућу његу и бригу која може да му се приушти. Сваки пацијент би волио да је сестра која му прилази стручна, љубазна и професионална. Исто тако та иста медицинска сестра и техничар очекују да буду признати и од послодавца и од институција. Ми тражимо боље услове и тражимо боља примања. Тражимо да се на ту струку погледа као да је важна. Ако није важна, реците нам то да знамо. То значи да може било ко да је обавља. Ако желе стручњаке и професионалце, онда тако треба и да нас третирају.

Овом приликом позивам и све колеге да се прикључе свом синдикату, да дају подршку. Само бројчано јак синдикат може да донесе неке промјене. Промјена ће бити јер овако више једноставно не може.  Ако станемо са својом бројношћу испред њих, мораће и послодавац и ресорно министарство да разговарају са нама.

Свим колегама желим срећан 12. мај, Међународни дан сестара и техничара, у нади да ћемо  сљедећи дочекати радећи у бољим условима.