Када би вам неко рекао да се у Источном Сарајеву налази једно од 12 посто најбољих предузећа у Босни и Херцеговини, вјероватно бисте мислили да се ради о шали. Али у нашем граду заиста постоји предузеће које је својим марљивим радом, и трудом запослених изашло на сам врх компанија у Босни и Херцеговини. Ради се о ЗУ Стоматолошкој амбуланти Лукић, коју успјешно води стоматолог Игор Лукић са својим тимом. Ова ординација је, дуги низ година, праћена од стране домаћих и страних институција и завриједила је признање као једна од најпожељнијих компанија у цијелој држави. Са Игором смо разговарали о стоматологији, али и многим другом занимљивим темама, а више о томе читајте у Катерином новом интервјуу.
Можете ли нам за почетак рећи нешто о вама, зашто сте се одлучили за стоматологију, гдје сте стицали образовање?
Почело је то још ратне 94. године када и није било великог избора средњих школа. Одлучио сам се за зуботехничку школу, јер ме одувијек привлачио тај филигрански рад, тј. нешто што човјек својим рукама може да створи и да покаже. По завршетку средње школе, логично је било да наставим стоматологију, коју сам и уписао 98. године у Фочи, и као посљедња генерација по старом плану и програму, завршио сам је у року 2005. године и одмах послије тога сам се запослио.
Након стицања образовања, како је изгледала ваша каријера?
Још у току студија, као приправник сам долазио у једну ординацију на Бијелом Пољу, а након завршетка студија отворио сам своју ординацију. У почетку је то била ординација у којој смо радили ја и стоматолошка сестра Сњежана Папаз, да би након годину дана, док се посао разрадио запослио још једног стоматолога, доктора Игора Кулашинца. С обзиром на то да смо стварно имали посла и извјестан број пацијената, посао је растао и запошљавали смо и друге људе. Тренутно у ординацији ради пет љекара и двије стоматолошке сестре, а од тога је једна докторица специјалиста ортопедије вилице и зуба. Радимо у двије смјене, од 8 ујутру до 9 навече.
Можете ли упоредити стоматологију из периода почетка ваше каријере и сада. Колико се промијенила технологија и у ком смијеру се данас развија?
Наравно да је технолошким развојем и стоматологија попримила други облик и у многоме олакшала рад самом стоматологу у смислу прецизнијег и адекватнијег лијечења зуба. Већина ординација сада посједује своје рентген апарате, апарате за коријенско лијечење зуба и другу опрему која раније није ни постојала. Такође, данас је све компјутеризовано, много је лакше водити евиденцију о пацијентима, јер у програму одмах видите ко вам долази, какво му је стање зуба, како ће се припремити за интервенцију итд.
Приватна клиника представља велику одговорност. Чиме се руководите приликом одабира сарадника и које су то вриједности које гајите међу вама?
С обзиром на то да сам кренуо од почетка сам, имао сам то задовољство да бирам сараднике са којима ћу радити, и углавном су све то биле моје колеге са факултета. Оно чиме сам се руководио су првенствено квалитети љекара као човјека. На прво мјесто сам стављао људе који су били часни и поштени и који знају свој посао, наравно. Упак, бирате људе са којима требате провести 8 сати у ординацији. Опет кажем, лако је од доброг човјека направити доброг стоматолога.
Мислим да смо ми једна велика породица, тако да су и односи у нашој ординацији готово подорични.
Шта мислите шта је главна пријетња зубима данас, да ли је то исхрана, стрес, цигарете? Који производи највише утичу на појаву каријеса?
Исхрана данашњег цивилизованог човјека се много промијенила у односу на ранији период када су се користили мање обрађени, мање конзервирани производи. Данас у готово свим производима имате тзв. сакривене шећере који се налазе чак и у сланим намирницама типа кечапа и осталих додатака јелима. Већина хране је пуна адитива, конзерванса и храна је много више обрађена него прије. Практично наш мастикаторни апарат (зуби и мишићи) немају толике потребе за жвакањем, дробљењем хране. Храна је много љепљивија и пуна је појачавача окуса и шећера што у многоме доприноси томе да је сам проценат настанка каријеса код становништва повећан.
Позната је појава да у скандинавским земљама готово и да нема каријеса. Да ли то значи да превентивне мјере могу и те како да утичу на здравље зуба?
Наравно, превенција би требала да буде основ да обољење не настане. Када ме родитељи питају, када треба да доведу дијете у стоматолошку ординацију, ја им обично кажем да их доведу онда када им никне први зуб. Дијете треба и да се привикне на стоматолога, на амбијент ординације, а и ми можемо да промијетимо, без обзира што дијете има један два, или чак ни један зуб, неке лоше навике дјетета, рецимо да цуцла прст, да продужено користи дуду, или да има неке урођене или стечене малформације.
Превенција у многоме може да утиче на то да се квар уопште не појави. У ординацији имамо неке пацијенте који су сада већ дјечаци и дјевојке које водимо већ десетак година, а већина њих нема ни један квар у устима. Док су били мали, и имали млијечне зубе, радили смо превентивну флуоризацију зуба, радили смо обуку о адекватном четкању и прању зуба, едуковали смо родитеље о правилној исхрани дјетета.
Неки родитељи често кажу нема слаткиша. Ми не кажемо тако. Слаткиши нису проблем нити њихова количина, већ интензитет уношења тих слаткиша. Родитељи ставе на сто разне грицкалице, смокије, чипсове, слаткише и дијете их константно узима помало, па је та љепљива храна константно присутна у дјечијим устима па је самим тим повећан ризик од развоја каријеса. У том погледу, опасни су и сокови који су препуни шећера, а интензитет уношења је тешко контролисати. Зубе је потребно опрати пола сата након уношења хране, без обзира колико те хране унијели.
Такође, до неке 11. године дијете нема развијене моторичке способности да адекватно опере зубе, па би сваки стоматолог требао да обучи и дијете и родитеља како се перу зуби.
Колико често препоручујете одраслој особи да посјећује стоматолога?
Наравно да све зависи од тога да ли постоје код пацијента стечене или развојне аномалије у смислу односа вилица, положаја зуба итд. Они који имају таквих проблема, наравно да ћете их наручивати на свака 2-3 мјесеца, а ми обично заказујемо прегледе на свака 3-4 мјесеца. Они пацијенти који имају стечене навике о одржавању хигијене, и који немају развојних и стечених аномалија њих наручујемо на 6 мјесеци на контролне прегледе.
Данас се све чешће пацијенти и стоматолози одлучују на имплантате. Шта нам можете рећи о том тренду?
Имплантати су нешто што је код нас заживјело у протеклих десетак година. У многоме зависи да ли ћемо се одлучити да урадимо импантате, тј. зависи од стања у устима, навикама о одржавању оралне хигијене, од здравственог стања пацијента, распореда зуба итд. Наравно да нећемо уградити импантат особи која је потпуно занемарила стање својих зуба те је у 40. или 50. години одлучила да то уради. Ако већ одаберемо пацијента за имплантат, он мора бити здрав, имати добре навике, здраву кост.
Зуб је уграђен и фиксиран у кост уз помоћ лигамената који имају улогу својеврсних амортизера који зубу омогућавају благо кретање у кости. По површини, природни зуб је уз десни припојен влакнима, која не дозвољавају продирање и заостајање остатака хране око самог зуба. Код имплантата имамо једну чврсту и круту везу, јер кад уградите имплантат ту више нема амортизације. Тако да је највећи проблем пријапање десни око имплантата, па тај простор у коме може доћи до заостајања хране може да доведе до пери-имплантитиса итд.
Која су Ваша интересовања осим стоматологије?
Својевремено сам ушао у политику јер сам хтио да свом народу, тј. људима са којима живим, и нашој дјеци наравно, барем мало олакшам живот са неким новим идејама, новим пројектима.
Заједно са својом супругом писао сам план и програм са реалним и остваривим идејама које би много допринијеле развоју локалне заједнице.
Требевић је планина вулканског поријекла, испод које протиче термална жила која извире на Илиџи која се тамо и користи. Зар не би било паметно ту термалну жилу искористити, направити неко бањско лијечилиште које би било познато. Гдје год сам споменуо ту термалну жилу, наилазио сам на отпор.
Стицајем околности мој син је добио алергију, за коју нисмо тачно знали чиме је проузрокована. Узели смо својевремено мадраце од меморијске пјене не би ли ријешили проблем, али сам их на крају све избацио јер познајући хемију, меморијске пјене се производе од полиуретана, који су деривати нафте, што значи да спавамо на нафти, а имамо вуну која је јефтинија, здравија и медицински је доказано да има позитивна својства на организам. Тако сам дошао на идеју да се формира једна мала фабрика која би се бавила откупом, прерадом и производњом производа од вуне, првенствено мадраца, јоргана, јастука, али и термоизолационих фасада. Чак сам предочио ову идеју Норвежанима који су били одушевљени, јер се вуна, мијешањем са неким минералним солима, показала да има најидеалније термоизолационе способности. Дао сам приједлог локалним властима међутим они нису имали смисла за то и нису препознали могућност развоја такве фабрике.
Једна од идеја тог програма била је и формирање јавне кухиње, у коју би народ могао да дође, поједе топлу чорбу, поразговара и угрије се у току зимских хладних дана. Мислим да имамо потребу за тим, али опет нажалост, није било слуха о тој идеји.
Мислим да сви подстицаји који се дају привредницима и пољопривредницима дају се искључиво због политичких поена, не дају се људима којима је потребно. Зашто се на крају крајева не би радило о производњи, преради и продаји, а не само о производњи. Зашто полупроизводе извозимо када смо сигурно способни да готов производ пласирамо на тржиште.
Поменуо бих још, с обзиром да сам се бавио боксом у току школовања, а имамо једну салу, да смо у току оснивања једног боксерског клуба. Сваки спорт и психолошки и физички формира појединца, и на неки начин га склања са улице, тако да идемо и у том правцу, папири за регистрацију су предати, па ће ускоро, надам се, и да заживи.
Шта бисте за крај поручили нашим читаоцима?
Поручио би им да посјећују редовно стоматолога, да брину о здрављу својих зуба. Ми смо једна од ријетких стоматолошких ординација гдје се преглед не плаћа. Свим читаоцима Катере бих поручио да дођу на контролни преглед на свака 3 до 4 мјесеца, да би се едуковали и информисали о начину унапријеђења свог оралног здравља.
