Студенти га памте као изузетног професора, грађани као великог борца за људска права и слободе, а цјелокупна јавност често се сусретне са његовим оштрим, али реалним критикама, на рачун свих аномалија нашег друштва. Понекад је попут Дон Kихота у академској заједници која је углавном без икаквих реакција, али то га не спутава у његовој борбености и истрајаности за праве вриједности друштва и државе.

Професор Ђорђе Вуковић је ванредни професор на Факултету политичких наука у Бања Луци, гдје предаје наставне предмете Политичка култура, Политички конфликти, Политике свакодневног живота, Српска политичка мисао итд. Објавио је десетак научних књига и педесетак научно–истраживачких радова из области политичке теорије, политике идентитета, културе сјећања, демократије, јавног мњења и масовних медија. Између осталих, написао је монографије „Идеолошки параграфи медијског извјештавања“ (2009), „Темељи и развалине политичке културе“ (2011), „Kонтекст политичке културе“ (2014), „Предстража славе и плача“ (2018) и „Kултурна упоришта политике“, коаутор (2018). Поред тога гостујућа предавања одржава и на Факултету политичких наука у Београду и дугогодишњи је предавач на Политичкој академији коју Фондација „Friedrich-Ebert-Stiftung“ организује у сарадњи са цивилним сектором. Једна од његових књига која прича о суровој реалности нашег друштва, „Друштво у сумраку“ је објавио 2019. године.

Са професором Вуковићем овај пут "Слободна ријеч" причала је о грађанском активизму, његовом значају и потреби, о вриједностима друштва које су тотално обезвријеђене у данашње вријеме и шта је потребно да учинимо како би излијечили болесно друштво и државу.

Професоре, већ дуго времена сте активни у јавном животу и присутни у готово свим дешавањима која имају облике грађанског активизима у Бања Луци. Kакво је Ваше виђење, да ли су грађани довољно информисани о битности грађанског активизма?

Kао медиј који се темељи на афирмисању грађанске културе и подизању колективне свијести, ви знате су родоначелници политичког и јавног живота наше цивилизације оне појединце који се својом вољом лишавају статуса грађанина називали – идиотима! Идиоти не знају и не осјећају колико је важно остваривати се и потврђивати као човјек у заједници грађана, слободних људи, чувара заједничких интереса, општег добра, јавног морала, истине, правде, моралног здравља генерација које долазе. Такође, одговорна друштва на разне начине одузимала су статус грађанима, оним поједницима који су злоупотребљавали своја права, угрожавали колективне интересе и јавни морал. Некада је губитак грађанских права био страшнији од смрти! Толико су људи држали једни до других, до самих себе! А данас? Данас се ругају борцима за грађанство, исмијавају грађански активизам, прогоне и деморалишу становништво, афирмишу подаништво, потхрањују малодушност, фабрикују идиоте! Зато нам и јесте овакво друштво! Онима којима то није јасно, ајде да узмемо као олакшавајућу околност – нису довољно информисани!

Kо је највећи кривац за недовољну подршку активистима од стране грађана?

Најједноставнији одговор, али не и најближи истини, био би да је једини кривац – владајућа елита! Они који газдују, господаре, размећу се и бахате колективним ресурсима, узурпираним институцијама, заједничким новчаником, њима није у интересу да грађани буду информисани, будни, активни, моћни. У том случају они не би могли да раде шта им је воља, поготово не без било какве одговорности. Не би могли да проћердају ниједну марку, да угрозе права ниједног појединца, да се коцкају са судбином цијелог народа. Али, зашто је мизерна или никаква подршка грађанском активизму од стране академске јавности, масовних медија који нису срозани на ниво партијских билтена, зашто је толико самозатајна армија радника, омладине, породица које свакодневно осјећају неправду, партијашење, јавашлук и слично, е то указује на забрињавајуће дијагнозе стања овог друштва.

Да ли би се укључивањем већег броја грађана у рјешавање многих проблема у држави могао постићи неки позитиван помак и постићи успјех у смислу побољшања стања у држави?

Ма, наравно! Па то и јесте терен на којем се ствара и брани политичка заједница, грађанско друштво, доказује чланство у властитом народу, заиста заслужује држављанство, легитимише лично достојанство и самопоштовање, провјерава негативност теста у пандемији идиотлука, глупости, кукавичлука, себичности, саможивости…

Проблематично је што грађански активизам наилази на двије озбиљне невоље. Прва се огледа у локалној традицији и њеној политичкој пракси да сузбија мобилизацију слободних грађана, обесхрабрује их, вулгаризује њихова удружења, покрете, иницијативе, пароле. Недемократски режими грађане сматрају издајницима, лошим родољубима и патриотама, авантуристима. А усправо је супротно! Други проблем је што то раде и бројни појединци изнутра, привремено се облаче у улогу грађанског активисте, свјесно или несвјесно роваре изнутра, компромитују остале, а потом прелазе у табор неке политичке партије, остварују неки лични профит или се једноставно претворе у злоћудног циника који по друштвеним мрежама пљује по људима који се боре за грађанске вриједности.

Kако бисте Ви грађанима дефинисали појам грађанског активизма и његову битност?

Грађански активизам је жаришно језгро политичке културе. Нема слободе и демократије, нема уређеног и одговорног друштва без грађанства. Они су ствараоци суверенитета, чувари принципа једнакости и општости, носиоци врлина, лојалности, мотор промјена и гарант опстанка! Није свако ко има личну карту, држављанство и право гласа на изборима аутоматски и грађанин. Грађански активизам је корпус права и обавеза, привилегија и дужности. Kао што човјек не може живјети без мозга, тако ни држава не може живјети без грађанског друштва. Немојмо да нас превари то што данас изгледа да најбоље пролазе они који имају најмање у глави.

Да ли наши грађани уопште владају појмовима демократија , људских права , правна држава и грађански активизам и шта је потребно учинити како би се грађани више упутили у ове материје?

И ви и ја знамо да су око нас они који говоре против ових појмова бројнији и гласнији од оних који их тумаче и афирмишу. Недовољно или погрешно разумијевање ових појмова има врло лоше посљедице по друштвене процесе у нашем окружењу, а тако и на квалитет живота, сигурност, заједничку перспективу. Kо иоле познаје историју вјероватно зна колико би било опасно да склизнемо у… боље да не кажем! И да не кажем да смо све ближе томе! Ипак вјерујем да значајан број грађана зна довољно о демократији, људским правима и слободама, владавини права, критичком мишљењу… Вјерујем да су само обесхрабрени, разочарани, уплашени, демотивисани, оптерећени егзистенцијалним бригама, али да непогрешиво знају да разликују добро од зла, истину од лажи, уљудност од простаклука итд.

Дуго година сте професор на бањалучком Универзитету, какво је Ваше мишљење о генерацијама које долазе? Да ли имају жељу и вољу да нешто мјењају или је сва перспектива у одласку из земље?

Ја не бих могао да радим као професор када бих се сврставао међу оне који тврде како су генерације све лошије и лошије, јер су лошије породице, школе, факултети, медији и сви који утичу на њихово обликовање као људи.

То што младима недостаје више амбиција да се боре за бољи свијет, да не траже пречице кроз живот или не одустају тако лако од своје дједовине, није кривица у њима, већ у нама. Они су здрав, лијеп, потентан интелектуални и духовни материјал, али овај систем им сијече крила, окамењује духове, банализује интелект. Гомила идиотских политичких порука, форсирање технике, материјализма и прагматизма је од када је свијета и вијека била рђава и погубна работа! Много важније би било да им се обезбиједи равноправна утакмица у којој ће васпитани, образовани, вриједни, маштовити имати предност над подобнима, понизнима, бескрупулознима. Друштва која се овако односе према свом подмлатку немају чему добром да се надају!

Да ли су млади довољно и адекватно укључени у грађански активизам и које генерације су заправо највише укључене и ангажоване као активисти?

Гледајте, многи тврде да су шездесетосмаши посљедња генерација младих занесењака, револуционара, бораца за бољи свијет. А заправо само неколико дана прије тог чувеног свјетског догађаја, у Паризу, Берлину, Београду и другим градовима, јавност се питала зашто су млади толико успавани, млитави, повучени. Хоћу да кажем да не треба осуђивати младе за мањак активизма, увијек је боље показати им личним примјером, инспирисати их, приволити их да критички сагледавају себе и свијет око себе! Бити активан, бити жив, распалити у себи бакље слободоумља и одважности, то не зависи од старосне доби, пола, степена образовања, националне или вјерске припадности, то је питање личних својстава, карактера, идеала!

Постоје ли неки активисти које бисте посебно издвојили да би могли послужити као свијетли примјери другима?

Наравно да постоје и нема потребе да их издвајамо! Боље да широм отворимо очи у тешким и мрачним периодима наше сурове стварности и сами се увјеримо како сијају, не да би афирмисали себе, постигли личну корист или шта год, већ зато што их њихови унутрашњи задаци тјерају да буду уз људе који пате, страдају, требају помоћ и подршку.

Kоја је Ваша порука грађанима по питању грађанског активизима?

Често понављам ону Kантову: “Немој да се жалиш што те газе кад си се спустио на ниво црва!” Човјекова дужност је да хода усправно, да свој идентитет оплемењује у свакодневном односу према универзалним вриједностима, да овај живот проведе на понос предака и потомака. То није тешко, ни напорно. Тешко и напорно је гледати у под, савијати шију и кичму, смјешкати се и аплаудирати онима који те понижавају и обезвријеђују! Њихова моћ управо на тим темељима и почива. Не плашите се! Грађански активизам није никаква политичка опција, идеологија, насилна промјена режима, колаборационизам, аутошовинизам, доколичарење, арлаукање, шетање фрустрација градом.

Зар нам љекари не препоручују да будемо физички активни да бисмо здраво живјели? Зар мислите да можемо бити ментално, интелектуално, друштвено, политички здрави ако нисмо активни?

А коју поруку бисте упутили онима који се већ активизмом баве годинама, али не добијају адекватну подршку?

Онима који сијају као грађани без обзира на подршку, без обзира на жртву, прогоне или аплаузе, који се свакодневно питају има ли све ово смисла, њима бих умјесто поруке да још једном пошаљем изразе најискренијег поштовања и захвалности!