Саша Ћирић је професор енглеског језика и изузетно талентован гитариста и вокални солиста који одашиље енергију са сваке сцене на којој се појави. Са Сашом смо разговарали о многим интересантним темама, а више о томе прочитајте у нашем интервјуу.

Када се појавила жеља за свирањем гитаре? Да ли је неко утицао на то да се опредијелиш баш за тај инструмент?

На почетак мога свирања утицао је мој отац који ми је дао гитару чим сам се родио, тако да нисам имао много избора. Он је хипик и рокер, стога је утицај логичан и свакако сам му захвалан на томе. Мама би сигурно више вољела да сам се посветио каријери која је конкретнија, знате факултет, кредит, стан, породица и то, али ми је и с њене стране било довољно што ме не критикује и ето завршио сам и тај факултет (енглески језик и књижевност).

Што се тиче љубави према музици, она се јавила касније. Када ти и музика и инструмент прирасту  срцу, онда вјежбаш и свираш без икаквог циља, без ичега, просто уживаш у томе.

Са којим си се све препрекама суочавао у току свог животног пута када је у питању бављење музиком? Да ли си имао подршку од породице, пријатеља…?

Читав живот имам апсолутну подршку од породице. Можда је помало глупо да то и спомињем, јер имам већ и година, али генерално говорећи, имао сам можда чак и претјерану и нереалну подршку. Музика је јако клизав терен и није нешто на шта се човјек може ослонити у животу, зато је подршка много битна.

Што се тиче препрека конкретно, није их било. Мислим да је друштво само по себи препрека, али човјек треба да налази свој простор и своје вријеме да се искаже и то је то. Нема препрека.

Да ли си икада компоновао своју музику?

Не, нисам компоновао своју музику, што ме у једну руку чини непотпуним извођачем. Када се свира неки инструмент, свирају се, наравно, обраде, пјесме туђих извођача, које човјек покушава да изведе на свој начин и представи тако себе. Ја сам направио много фраза, дионица, али је све отишло у неповрат јер сам увијек размишљао да није то довољно добро. Превелика самокритика учини то да човјек нема храбрости да наступа са својим пјесмама  јер не може да се ослободи тог страха да изађеш пред људе и кажеш „ово је моје“.

Такође, мислим да сам се превише музике наслушао и чуо много феноменалних ствари. Говорим не само о дионицама, већ и о читавом концепту умјетничком којим хоћеш нешто конкретно да кажеш. Послије таквих дијела човјек се запита „па шта ја сада да кажем“?! Мислим да је опет боље сачекати неко вријеме па урадити нешто како треба, него снимити било шта само да се рачуна да сам нешто урадио.

Мој ауторски рад постоји у склопу бенда „Sunday Stories“ у којем сам учествовао у аранжманима.

Знамо да се, поред рок музике, проналазиш и у џезу. Како је настала сарадња са бендом „Sunday Stories“?

„Sunday Stories“ је моја најконкретнија музичка активност у животу. Прошле године смо снимили албум који је, по мом мишљењу, одличан. Што се тиче џеза, постоје озбиљни џез музичари, у које ја не спадам. Ту област сам само „загребао“ и провлачим се. Али читава идеја бенда „Sunday Stories“који има џез елементе ми се свиђа, и за њега могу рећи да представља моје прво ауторско учешће. Иначе, Нина Бабић је дјевојка која пјева и аутор је пјесама.

Да ли се од музике којом се бавиш може живјети у БиХ?

Мислим да се може живјети, али на начин да немаш породицу и дјецу, јер ипак то изискује сталне, једнаке приходе. Неки успијевају, али онда мораш да свираш оно што сви знају, буквално да свираш на граници са народњацима, јер ти као музичар живиш од кафане. Данас се дешава да газде траже од тебе да свираш нешто да људи пију. Ту гдје људи пију, ту било какав умјетнички дојам заборави. Некад би одсвирао неку посебну верзију пјесме, посебном динамиком да би је начинио занимљивом и обогатио на неки начин, просто и да теби као извођачу не буде досадно да понављаш сваки пут исто, али деси се ситуација да публици буде досадно. Данас се чак и на рок свиркама свира строфа, рефрен, сљедећа пјесма, строфа, рефрен, сљедећа пјесма. Нема никакве разлике у тону, прави се нека рециклажа, све се поравнава. Нема се времена за неке музичке дионице, морају се људи забављати, морају пити, мора кафана зарадити. Можеш на крају епилепсију добити од тога. Страшно је шта су урадили са публиком.

Деси се ситуација да бендови који хоће да свирају, направе репертоар који је буквално са „Б“ стране неких познатих бендова. Послије прве свирке, газда извуче 3 комерцијалне пјесме које су одсвирали и каже, знате како, ви сте добри момци, али хоћу да наредне 33 буде као ове 3. То човјек наравно трпи колико може, али онда крену клавијатуре са семпловима и гитара као модни детаљ, народњаци, свирање по 5 сати на свадби итд. Људи који свирају на свадбама, то нису музичари, то су робови. Они стварно зараде много и свака част на томе, али у суштини су као бијели папир. Као што је столица у кафани, то су они – инвентар.

Како видиш данашњу музичку сцену у региону па и у свијету? Да ли мислиш да је данашња музика одраз доба и друштва у којем живимо?

Свака музика је одраз доба у којем се живи. Људи који стварају музику инспирисани су разним стварима,некога је цура оставила, неко је инспирисан ретро мотивима, неко будућношћу, неко је депресиван и хоће да привуче пажњу… Ако говоримо о ауторским стварима, мислим да је све у реду и на свјетској и на нашој сцени. То шта је популарно, то је друга тема. У сваком тренутку ви имате бендове који добро стварају и који имају шта да кажу. Можете да нађете оне који су превише добри да би били истинити. Рецимо Ибрахим Малоуф, којег сам открио протеклих година је невјероватни џез умјетник. Имате феноменалне музичаре који праве музику за филмове као што је Рамин Џавади. То су озбиљне модерне композиције.

Постоје преквалитетни извођачи, композиције, музичари… Е сад, то је као када вам неко понуди да бесплатно поједете суши или хамбургер, и ви узмете хамбургер. Ако изузмемо еру 70. година када је мејнстрим био алтернативни, психоделични рок, свугдје у свијету данас најпопуларнија музика није најквалитетнија.

Како из твоје перспективе изгледа данашње друштво? У којем смјеру се крећемо?

У ком смијеру се крећемо? Не постоји нико ко је довољно паметан да то каже. Људска похлепа је најгора. О томе говоре сви могући теоретичари друштва, чак и људи из религије. Све што се дешава је у рукама великих мултикомпанија, а ми обични људи који ни на шта не утичемо, ми реално не треба тиме ни да се бавимо. Нађи своје мјесто у овом свијету, гдје си се створио и гдје постојиш и то је оно што треба сваког човјека да занима. Гдје овај свијет иде? Ја се надам да не иде у трећи свјетски рат.

Не могу да поднесем оштру националистичку реторику у земљи у којој живим, а камо ли да размишаљам о неким смаковима свијета. Превише ми је драгоцијен овај живот да бих га трошио на локалну или планетарну политику. Свако треба да се одрекне мржње јер је са мржњом  нефункционалан за породицу, пријатеље, партнера.

Друштво је такво какво јесте, слободно тржиште и систем понуда-потражња чини да све буде вулгаризовано, банализовано и без икаквог смисла.

Ви данас имате појединца, човјека, који се уопште не разликује од животиње. Не само у Босни, било гдје. Теме за разговор се своде на обданиште, посао, гдје си колико потрошио… То нису људи, то су машине за преживљавање. Да би осјетио стварни живот, у њему мора да постоји нешто што је умјетност. Не мора бити музика, али мора бити нешто што има везе са духовношћу. Себе никада нисам сматрао превише духовном особом, али мислим да то што волим умјетност чини да нагињем ка томе. Без духовности човјек је само паметнији мајмун, ништа више. Ако ће се живот свести на то да се прехраниш, ако смисао живота тражиш у потомству и ако је то коначно остварење човјека, једног појединца, индивидуе … свака част. Не бих никога да увриједим, то је само моје мишљење.

Не говорим сада о пуком „карпе диему“ и претјеривању, нађи неки баланс, ради нешто што волиш и уживај у животу. Ако желиш да имаш потомство, имај, али немој да ти то буде животно остварење.

Какви су твоји планови за будућност и шта би поручио младим људима који желе да се баве музиком?

То прво питање је упућено погрешној особи, јер се моји планови за будућност крећу између неких мјесец и два дана. Толико досежу. Ја сам стихијски човјек који пусти да га носи струја па гдје стигне. Оно што знам је да ћу се музиком бавити у неком конктексту. Кад сам ја у питању, све је јако несигурно.

Наше жеље су нешто сасвим друго. Ја, конкретно, желим да мој бенд има успјеха, па ћу у склопу тога да размишљам даље.

Кад су у питању млади и њихово бављење музиком, треба прије свега да размисле да ли желе да постану кафански инвентар или желе да се баве нечим што воле и да их то испуњава.