Др Миодраг Лазић био је српски примаријус, хирург и књижевник, али и ратни хирург добровољац. За вријеме ратова деведесетих година спасавао је животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској. За све што је учинио тада одликовао га је тадашњи српски патријарх Павле Орденом Светог Саве.

Др Лазић је умро од посљедица короне у априлу 2020. године.

Како је написао у својој опроштајној поруци, упркос својим годинама и болестима, није желио да се склони са прве линије борбе против ковида, остао је са својим медицинским особљем и радио оно што најбоље зна, спасавао људске животе.

Као једину ствар коју је тражио, било је да га са овог свијета испрате пјесмом „Марш на Дрину”. И заиста, исте вечери, када је објављено да је преминуо, широм Србије и Републике Српске, њему у част, орила се управо ова пјесма.

Отац ургентне медицине, како су га многи звали, сахрањен је на Новом гробљу „Бубањ” у Нишу, а у то вријеме су ватрогасно- спасилачке јединице у Републици Српској укључиле сирене и одале почаст овом хуманисти.

Један од оних којима је Лазић спасао живот био је и некадашњи припадник Илиџанске бригаде Васо Јеремић. Он је био и кум и пријатељ преминулог Лазића

- Клинички сам био мртав, срце је престало да куца… Доктор Миодраг Лазић није могао то да прихвати. Поломио грудну кост и неколико ребара, потом ме разрезао наживо, голом руком масирао ми је срце све док није прорадило. Спасао ми је живот! Сигуран сам да бих још прије 20 и нешто година био мртав да др Лаза није био тако несебичан и мимо свих медицинских правила ме вратио у живот. Никада га нећу заборавити - рекао је својевремено Јеремић за Курир.

Јеремић и др Лазић упознали су се 1992. године у ратној болници „Жица“ у Блажују, код Сарајева, на самој линији фронта, гдје је др Лазић дошао као добровољац из Ниша.

Ту су се упознали, спријатељили, а касније и окумили. Јеремић каже да је, чим је упознао Лазића, видио о каквом се родољубу и хуманисти ради. Јеремић је, уз подсјећање да је др Лазић спасао на стотине и стотине рањеника, испричао и како је врсни хирург спасао и његов живот.

- Тешко сам рањен у стомак 4. септембра 1994, на 20-30 километара од болнице. У санитету сам само размишљао да дођем жив до др Лазића и спасиће ме. Успут сам два до три пута осјетио да ћу се онесвијестити и сам себи сам прст гурао у рану како би ме бол пробудио. Када сам стигао у болницу, посљедње чега се сјећам је да сам му рекао: „Лазо, готов сам.” Касније ми је испричао све. Срце је престало да куца, анестезиолози су га обавијестили да сам мртав. Он из великог пријатељства није могао да прихвати то. А онда наживо зарезао и голим рукама масирао срце док није почело поново да куца - рекао је Јеремић.

Операција је трајала три сата, опоравак два мјесеца, а доктор му је признао да је клинички био мртав три и по минута, али да то није смио да стави у отпусну листу јер му нико не би вјеровао.

- Послије рата сам дошао на Пале, а др Лаза се вратио у Ниш. Маја 1997. др Лаза је крстио мог сина Радивоја, касније му је био и кум на црквеном вјенчању. Дружили смо се, посјећивали, био је омиљен овдје. Када је све ово почело, знао сам да ће он опет бити на првој линији, да неће одустати и плашио сам се. Не могу да га прежалим. Захвалан сам му на свему до неба. Нећу га заборавити док сам жив - рекао је Јеремић.