Пише: Зоран Јанковић

СВИ ВИ КОЈИ МОРАТЕ У НАШЕ БОЛНИЦЕ  – ПРИМИТЕ МОЈЕ САУЧЕШЋЕ

Покојни отац, Бог да му душу прости и подари рајско насеље, био је чврст човјек и велики радник, прави горштак. Радио је за тројицу. Толико је волио радити да му на споменик нисам написао „остах жељан рада“ само због страха од могућег подсмијеха злонамјерника. Физички активан и у својој 67. години био је вреднији од сваког данашњег просјечног двадесетогодишњака. Цијелога живота хранио се искључиво здравом, домаћом храном, оном коју је данас модерно звати „органска“. Никад није пушио, а пар чашица домаће шљиве са властитог воћњака уз оброк био му је једини порок. Старост су му пратили нешто повећан притисак и блага срчана аритмија, које је држао под контролом редовним терапијама. И одласцима докторима.

Кад му је изненада позлило сви смо били изненађени. Упутише га доктори на болничко испитивање. Док смо путовали свраћао сам на пар мјеста, позавршавао неколико послића. Он је излазио из аута, поздрављао се са познаницима, шалио се. Задиркивали су га да се мане екскурзије и врати кућним пословима. Успут ми је показивао расаднике воћа у којима је набављао саднице, поучавао ме које се сорте најбоље примају, расту и рађају на нашем имању, по којим цијенама се набављају.

Стигосмо. У ведром расположењу и родитељском разговору. Оставих га са докторицом да га прегледа, а ја се вратих на пријемно, да позавршавам папире. Кад се вратих све ми би чудно. Одведоше ме прво у канцеларију. Објаснише ми да је имао напад и да је сад у коми. Отрчах у болничку собу и нађох га везаног за кревет, на глави му је била огромна чворуга. Доктори ми се почеше извињавати објашњавајући да је, док му је докторица мјерила притисак, изненада пао на под и ударио главу. Како ће пасти на под са кревета док му докторица држи руку и мјери притисак!? Ето, дешава се!

Наредна четири дана буквално сам живио са њим у болници. Само сам навече одлазио кући, да преспавам. „Закитио“ сам све докторе на одјељењу, али и медицинске сестре, у све три смјене. Да ми га припазе док ја нисам ту. Није био при свијести, покушавао је да устане, дозволио сам да га вежу, да се не  повриједи. Извршене су све потребне претраге. Неколико пута носили смо га на ЦТ у другу зграду. Техничар који га је скупа са мном носао одби да то ради. „Закитих“ и њега, шта ћу. Послије „кићења“ настави носити без фемкања.

Четвртог дана његовог лијечења допутовах у болницу око 10 часова. Упитах како ми је стари био ноћас. Сви скочише на ноге и почеше се у чуду згледати. „Па зар вам није јављено… знате… тешко ми је да вам ово кажем… примите моје саучешће, ваш отац је ноћас преминуо,“ промрмља једва медицинска сестра. Болница се поче окретати око мене, сједох у посљедњи час на кревет за прегледе пацијената. Брзо ми донесоше чашу воде.

Сахраних родитеља, све по нашим обичајима. Има томе већ дванаест година. Жал временом јењава, али празнина остаје вјечно. Имам довољно година да се могу помирити са чињеницом да нам свима родитељи умиру. Са отпусним писмом никад се нисам и нећу помирити. Тамо пише да је умро од епилепсије, коју никад није имао. Али… шта ћу, шта ја ту могу? Њега нема па нема, ко да је важно шта пише на том парчету папира.

УГАСИ СЕ И МАЈКА

Бог Драги даде па ми мајка имаде дугу и лијепу старост. Поживи мирно, окружена дјецом, унучићима, а дочека и праунуче. Мада јој је срце увијек чезнуло за онима преко океана. Они су морали отићи, а она је морала патити за њима; живот је то!

У својој осамдесет и трећој години малакса и поче поболијевати. Одведосмо је докторима, они је упутише у болницу. Ону исту у којој ми умрије отац. Не би ми право, али мене ту нико ништа питао није. Тако је у нашем здравству, мораш поштовати њихове интерне процедуре и правила.

Већ на пријемном ме наружише „ко Крсман кују“ што јој нисам урадио ЕКГ и ставио катетер, стали јој бубрези! Чуј што јој ја нисам ставио катетер!? Па ја сам пискарало, нисам доктор! Не би мјеста на нефрологији, смјестише је на онкологију!? Једна соба, у њој тринаест болесника, мајка четрнаеста. Углавном мушкарци. Скинуше је до гола, раскречише јој ноге и кренуше да јој „пласирају катетер“. Одмакнух се мало, корак-два, моја жена се примаче, да је придржи. Ни каквог паравана, ни да је неко заклони макар чаршавом… они болесници неко гледа, неко не гледа, већина не гледа, невољници, свако се о свом јаду забавио! Раскречили медицинари голу жену од осамдесет и три године, ражирили јој ноге и „пласирају катетер“ у кревету на сред собе у којој је још тринаест људи, а заклео бих се да је голу осим оца друго мушко није видјело откако се порађала мноме прије педесет година. Знам да наше здравство нема пара, само не знам зашто их нема кад од сваке моје плате једна четвртина одлази њима; а све и ако нема пара, зашто нема бар мало душе и хуманости; макар мало!

Други дан једва је нађосмо. Премјестило је са онкологије на интерно, а то кроз папире још није провело, па смо ишли од одјељења до одјељења, од собе до собе… препознасмо једну медицинску сестру и она нам објасни гдје је мати.

Побринусмо се за њену хигијену, нахранисмо је, попи и мало кафе; кафу је много вољела. Од медицинара нигдје никога да нам шта каже. Дијагнозу, било шта. Дежурни доктор је негдје по другим одјељењима, а ми немамо времена да дангубимо тражећи га. Медицинска сестра се појави тачно у петнаест часова и уредно нас избаци вани. Узалуд су била објашњавања да нам је тешко поштовати њихов тајминг, да смо обоје морали узети излаз са посла који ће нам уредно одбити од плате, да смо возили сат и по до болнице…

У понедељак мајку затекосмо крваву и у локви урина. У полусвјесном стању је почупала брауниле, каниле, катетере… нико јој сатима није прилазио. Прихватисмо се супруга и ја пресвлачења, сређивања кревета… медицинска сестра среди неред на поду, оштро наружи у мајку и нас и рече нам да је бака „ужасно безобразна“! Одбисмо да изађемо кад нам је наређено и задржасмо се док кревет и мајка нису били у пристојном стању. Помогосмо и једној баки из Гацка, у сусједном кревету, ампутирана јој нога, нахранисмо и њу и средисмо јој кревет, бака благосиља добога. Рече нам да им медицинско особље прилази само ујутро, пред визиту, и поподне у седамнаест часова, између тога их једва дозвати могу чашу воде да им дохвате.

Након седам дана отпустише мајку из болнице. Имају они нека своја правила ко до када плаћа, па чим болеснички дан почне падати на терет болнице они отпуштају. Ваљда. Написаше да је „залијечена“. Његовали смо је супруга и ја код куће као мало дијете, даноноћно. Узимали боловања на послу,  неплаћене слободне дане, изводили разне бравуре да би имала непрекидни надзор и његу. Прао је и ја кад нема супруге, шта фали, прала је и она мене кад сам био дијете. Није дуго боловала. Умрије мајка, угаси се, догоре као свијећа.

И сад ми жао што и покојног оца не вратих да умре у својој кући; направио је три, а умрије у туђој, државној.

ШТА ДА РАДЕ ЖИВИ?

Из рата сам изашао са 27 година, два рањавања, и тешком костобољом. Обилазим докторе, траваре, врачаре, „болан баје ђе му не пристаје“… скоро да не прође ноћ а да не попијем шаку таблета против болова, само да бих одспавао једва пар сати. Годинама већ тако, а није ми постављена никаква прецизна дијагноза. У посљедње вријеме болови су интензивни, веома тешко се крећем, некретање повећава гојазност, гојазност повећава болове у костима… па не излазим од доктора. Шалтају ме од једног до другог, од реуматолога до радиолога, од државних до приватних… пара им надавати не могу, а сваки излазак са посла рачуна ми се као „приватни излаз“ и педантно одбија од платице. Мјесец дана чекао сам на ред на снимак магнетне резонанце у Фочи, а тог дана кад сам био на реду, 30. јула, речено ми је да је докторица „за кости“ отишла на одмор и враћа се тек 2. септембра. На годишњем је одмору два мјесеца!? А послије тога поново на листу чекања! У Касиндо не могу, Фонд не дозвољава, приватно ужасно кошта… а у међувремену… постоји ли уопште здравствени систем у Републици Српској? Jе ли сврха његовог постојања брига о здрављу становника???  Или нешто сасвим друго? Или чак треће?