Piše: Zoran Janković

SVI VI KOJI MORATE U NAŠE BOLNICE  – PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE

Pokojni otac, Bog da mu dušu prosti i podari rajsko naselje, bio je čvrst čovjek i veliki radnik, pravi gorštak. Radio je za trojicu. Toliko je volio raditi da mu na spomenik nisam napisao „ostah željan rada“ samo zbog straha od mogućeg podsmijeha zlonamjernika. Fizički aktivan i u svojoj 67. godini bio je vredniji od svakog današnjeg prosječnog dvadesetogodišnjaka. Cijeloga života hranio se isključivo zdravom, domaćom hranom, onom koju je danas moderno zvati „organska“. Nikad nije pušio, a par čašica domaće šljive sa vlastitog voćnjaka uz obrok bio mu je jedini porok. Starost su mu pratili nešto povećan pritisak i blaga srčana aritmija, koje je držao pod kontrolom redovnim terapijama. I odlascima doktorima.

Kad mu je iznenada pozlilo svi smo bili iznenađeni. Uputiše ga doktori na bolničko ispitivanje. Dok smo putovali svraćao sam na par mjesta, pozavršavao nekoliko poslića. On je izlazio iz auta, pozdravljao se sa poznanicima, šalio se. Zadirkivali su ga da se mane ekskurzije i vrati kućnim poslovima. Usput mi je pokazivao rasadnike voća u kojima je nabavljao sadnice, poučavao me koje se sorte najbolje primaju, rastu i rađaju na našem imanju, po kojim cijenama se nabavljaju.

Stigosmo. U vedrom raspoloženju i roditeljskom razgovoru. Ostavih ga sa doktoricom da ga pregleda, a ja se vratih na prijemno, da pozavršavam papire. Kad se vratih sve mi bi čudno. Odvedoše me prvo u kancelariju. Objasniše mi da je imao napad i da je sad u komi. Otrčah u bolničku sobu i nađoh ga vezanog za krevet, na glavi mu je bila ogromna čvoruga. Doktori mi se počeše izvinjavati objašnjavajući da je, dok mu je doktorica mjerila pritisak, iznenada pao na pod i udario glavu. Kako će pasti na pod sa kreveta dok mu doktorica drži ruku i mjeri pritisak!? Eto, dešava se!

Naredna četiri dana bukvalno sam živio sa njim u bolnici. Samo sam naveče odlazio kući, da prespavam. „Zakitio“ sam sve doktore na odjeljenju, ali i medicinske sestre, u sve tri smjene. Da mi ga pripaze dok ja nisam tu. Nije bio pri svijesti, pokušavao je da ustane, dozvolio sam da ga vežu, da se ne  povrijedi. Izvršene su sve potrebne pretrage. Nekoliko puta nosili smo ga na CT u drugu zgradu. Tehničar koji ga je skupa sa mnom nosao odbi da to radi. „Zakitih“ i njega, šta ću. Poslije „kićenja“ nastavi nositi bez femkanja.

Četvrtog dana njegovog liječenja doputovah u bolnicu oko 10 časova. Upitah kako mi je stari bio noćas. Svi skočiše na noge i počeše se u čudu zgledati. „Pa zar vam nije javljeno… znate… teško mi je da vam ovo kažem… primite moje saučešće, vaš otac je noćas preminuo,“ promrmlja jedva medicinska sestra. Bolnica se poče okretati oko mene, sjedoh u posljednji čas na krevet za preglede pacijenata. Brzo mi donesoše čašu vode.

Sahranih roditelja, sve po našim običajima. Ima tome već dvanaest godina. Žal vremenom jenjava, ali praznina ostaje vječno. Imam dovoljno godina da se mogu pomiriti sa činjenicom da nam svima roditelji umiru. Sa otpusnim pismom nikad se nisam i neću pomiriti. Tamo piše da je umro od epilepsije, koju nikad nije imao. Ali… šta ću, šta ja tu mogu? Njega nema pa nema, ko da je važno šta piše na tom parčetu papira.

UGASI SE I MAJKA

Bog Dragi dade pa mi majka imade dugu i lijepu starost. Poživi mirno, okružena djecom, unučićima, a dočeka i praunuče. Mada joj je srce uvijek čeznulo za onima preko okeana. Oni su morali otići, a ona je morala patiti za njima; život je to!

U svojoj osamdeset i trećoj godini malaksa i poče pobolijevati. Odvedosmo je doktorima, oni je uputiše u bolnicu. Onu istu u kojoj mi umrije otac. Ne bi mi pravo, ali mene tu niko ništa pitao nije. Tako je u našem zdravstvu, moraš poštovati njihove interne procedure i pravila.

Već na prijemnom me naružiše „ko Krsman kuju“ što joj nisam uradio EKG i stavio kateter, stali joj bubrezi! Čuj što joj ja nisam stavio kateter!? Pa ja sam piskaralo, nisam doktor! Ne bi mjesta na nefrologiji, smjestiše je na onkologiju!? Jedna soba, u njoj trinaest bolesnika, majka četrnaesta. Uglavnom muškarci. Skinuše je do gola, raskrečiše joj noge i krenuše da joj „plasiraju kateter“. Odmaknuh se malo, korak-dva, moja žena se primače, da je pridrži. Ni kakvog paravana, ni da je neko zakloni makar čaršavom… oni bolesnici neko gleda, neko ne gleda, većina ne gleda, nevoljnici, svako se o svom jadu zabavio! Raskrečili medicinari golu ženu od osamdeset i tri godine, ražirili joj noge i „plasiraju kateter“ u krevetu na sred sobe u kojoj je još trinaest ljudi, a zakleo bih se da je golu osim oca drugo muško nije vidjelo otkako se porađala mnome prije pedeset godina. Znam da naše zdravstvo nema para, samo ne znam zašto ih nema kad od svake moje plate jedna četvrtina odlazi njima; a sve i ako nema para, zašto nema bar malo duše i humanosti; makar malo!

Drugi dan jedva je nađosmo. Premjestilo je sa onkologije na interno, a to kroz papire još nije provelo, pa smo išli od odjeljenja do odjeljenja, od sobe do sobe… prepoznasmo jednu medicinsku sestru i ona nam objasni gdje je mati.

Pobrinusmo se za njenu higijenu, nahranismo je, popi i malo kafe; kafu je mnogo voljela. Od medicinara nigdje nikoga da nam šta kaže. Dijagnozu, bilo šta. Dežurni doktor je negdje po drugim odjeljenjima, a mi nemamo vremena da dangubimo tražeći ga. Medicinska sestra se pojavi tačno u petnaest časova i uredno nas izbaci vani. Uzalud su bila objašnjavanja da nam je teško poštovati njihov tajming, da smo oboje morali uzeti izlaz sa posla koji će nam uredno odbiti od plate, da smo vozili sat i po do bolnice…

U ponedeljak majku zatekosmo krvavu i u lokvi urina. U polusvjesnom stanju je počupala braunile, kanile, katetere… niko joj satima nije prilazio. Prihvatismo se supruga i ja presvlačenja, sređivanja kreveta… medicinska sestra sredi nered na podu, oštro naruži u majku i nas i reče nam da je baka „užasno bezobrazna“! Odbismo da izađemo kad nam je naređeno i zadržasmo se dok krevet i majka nisu bili u pristojnom stanju. Pomogosmo i jednoj baki iz Gacka, u susjednom krevetu, amputirana joj noga, nahranismo i nju i sredismo joj krevet, baka blagosilja doboga. Reče nam da im medicinsko osoblje prilazi samo ujutro, pred vizitu, i popodne u sedamnaest časova, između toga ih jedva dozvati mogu čašu vode da im dohvate.

Nakon sedam dana otpustiše majku iz bolnice. Imaju oni neka svoja pravila ko do kada plaća, pa čim bolesnički dan počne padati na teret bolnice oni otpuštaju. Valjda. Napisaše da je „zaliječena“. Njegovali smo je supruga i ja kod kuće kao malo dijete, danonoćno. Uzimali bolovanja na poslu,  neplaćene slobodne dane, izvodili razne bravure da bi imala neprekidni nadzor i njegu. Prao je i ja kad nema supruge, šta fali, prala je i ona mene kad sam bio dijete. Nije dugo bolovala. Umrije majka, ugasi se, dogore kao svijeća.

I sad mi žao što i pokojnog oca ne vratih da umre u svojoj kući; napravio je tri, a umrije u tuđoj, državnoj.

ŠTA DA RADE ŽIVI?

Iz rata sam izašao sa 27 godina, dva ranjavanja, i teškom kostoboljom. Obilazim doktore, travare, vračare, „bolan baje đe mu ne pristaje“… skoro da ne prođe noć a da ne popijem šaku tableta protiv bolova, samo da bih odspavao jedva par sati. Godinama već tako, a nije mi postavljena nikakva precizna dijagnoza. U posljednje vrijeme bolovi su intenzivni, veoma teško se krećem, nekretanje povećava gojaznost, gojaznost povećava bolove u kostima… pa ne izlazim od doktora. Šaltaju me od jednog do drugog, od reumatologa do radiologa, od državnih do privatnih… para im nadavati ne mogu, a svaki izlazak sa posla računa mi se kao „privatni izlaz“ i pedantno odbija od platice. Mjesec dana čekao sam na red na snimak magnetne rezonance u Foči, a tog dana kad sam bio na redu, 30. jula, rečeno mi je da je doktorica „za kosti“ otišla na odmor i vraća se tek 2. septembra. Na godišnjem je odmoru dva mjeseca!? A poslije toga ponovo na listu čekanja! U Kasindo ne mogu, Fond ne dozvoljava, privatno užasno košta… a u međuvremenu… postoji li uopšte zdravstveni sistem u Republici Srpskoj? Je li svrha njegovog postojanja briga o zdravlju stanovnika???  Ili nešto sasvim drugo? Ili čak treće?