Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на данашњи дан 2003. године прогласио је за светитеља епископа охридског и жичког Николаја /Велимировића/.

Николај Велимировић, српски православни теолог, епископ жички и охридски и један од најпознатијих духовника и бесједника свог времена, рођен је 4. јануара 1881. године. Канонизован је под именом Свети Николај Охридски и Жички.

Теолошке студије завршио је у Швајцарској, гдје је докторирао на Универзитету у Берну, док је филозофију дипломирао на Универзитету у Оксфорду, а потом и докторирао у Женеви.

По повратку у Србију био је предавач на Богословском факултету у Београду. Замонашио се 1909. године, након чега је наставио усавршавање на Духовној академији у Петрограду.

У периоду између два свјетска рата покренуо је Православну народну хришћанску заједницу, познатију као Богомољачки покрет, с циљем духовног окупљања и очувања православне вјере у народу.

Током Другог свјетског рата њемачке окупационе власти затвориле су владику Николаја, најприје у манастирима Љубостиња и Војловица, а потом је заједно са патријархом Гаврило Дожић 1944. године одведен у логор Концентрациони логор Дахау.

Послије рата живио је у емиграцији у Сједињеним Америчким Државама, гдје је преминуо 1956. године у Манастиру Светог Тихона у Пенсилванији. Сахрањен је код Манастира Светог Саве у Либертвилу, а његове мошти су 12. маја 1991. године пренесене у манастир Лелић, његову задужбину.

Међу његовим најпознатијим дјелима издвајају се „Религија Његошева“, „Беседе под гором“, „Изнад греха и смрти“, „Душа Србије“ и „Србија у светлости и мраку“.

Свечани чин канонизације обављен је 24. маја 2003. године у Храм Светог Саве, а већ наредне године манастир Соко код Љубовије посвећен је Светом Николају Охридском и Жичком.