Мјесец дана прије предвиђеног рока за бошњачко прeузимање општина тадашњег Сарајева, започео је егзодус Срба из овог града. Одлуком међународних снага, тадашњег ИФОРА који је дијелио летке о помјерању рока, убрзало се исељавање српског становништва и умјесто у марту како је предвиђено започело је на Задушнице 17. фебруара 1996.
Овај егзодус из 1996. године био је егзодус живих и оних који чекају васкрсење. Не постоји такав примјер у историји свијета и бројних сеоба и погрона. Из страха да гробови најмилијих не буду скрнављени, становници сарајевских општина које су припале Федерацији, напуштајући своје домове са собом су носили и мртве. Има ли шта страшније од спознаје да ни гробље није светиња, већ средство да се неко додатно повриједи.
Управо они, два пута сахрањени, страдали због имена и вјере, борци са слободу и достојанство, темељ су на којем је настао и гради се нови град.
Источно Сарајево, није дио неког подијељеног града, како то често покушавају да представе. Или онако из окола да се кроз неке графике и анализу администрације тобож указује на превише службеника, јер је нешто подијељено, а може све јединствно и заједно. Нема ту мјеста причи о интеграцији подијељеног народа, који ето мора да живи у два ентитета.
Сарајево никада није постојало тамо гдје се сада налази Источно Сарајево. То је град, настао на ледини. Израстао из снaге и воље оних који су све своје премјестили нештo источније и започели да стварају поново све оно што су прије тога стварали у граду истог имена без географске одреднице. То Источно у Источном Сарајеву, није тек показивање стране свијета, то је поглед на живот, на културу, на опстанак. Источњак је идеја која је одржала све источњаке док Источног Сарајева није било. Тај исток је био у срцима, свих оних који су у њега гледали и са њега чекали слободу од како је Сарајево настало.
Андрићева “Прича о соли” кроз перцепцију старосједелаца на брдима изнад Миљацке, је прича о почецима турске окупације и настанку Сарајева. Писац кроз несташицу соли говори о примораности села да почне да се мијеша и тргује са Турцима.
На прелому вијекова поново је нестало и соли и свега другог. Само сада умјесто силаска, из града се морало изаћи и направити нови град.
Три спојена прста којима мајка браће Никач из поменуте приче, док тоне у сан хвата пепео са огњишта умјесто соли, као да је метафора настала баш кад и Источно Сарајево. Та три спојена прста у пепелу, симбол су новог рађања, бијелог града у крај поља.
Шта је нама Источно Сарајево? Источно од чега, ако не од себе сама. И када је било Српско, оно је било источно, као што је и сада када је Источно оно српско.
Тај остатак остатака, може се схватити само ако се крене од Врхбосне, Ходидједа, од Катере и Десника. Он је нека врста повратка свему томе.
Слободарски дух је извојевао слободу 1918. па је повратио 1945. У ту слободу своје животе, имовину, жеље и надања уградили су бројне Сарајлије од Карађорђевог времена до данас.
Владимир Стојанчевић у књизи “Из историје Срба у Босни и Херцеговини” наводи да су Срби Сарајлије били познати као велики родољуби не само код народа под турском влашћу, већ и под влашћу Аустроугарске и Млетака. У вријеме Доситеја Обрадовића истицао се сарајевки трговац, господар Хаџи-Јован Вуковић, који је са својом женом Соком био ктитор манастира Студенице и обновитељ једне чесме или “источника” како се то онда говорило. Ето тај студенички источник, извор је Источног Сарајева. Миљацка није Миљацка док не потекну Паљанска и Мокрањска, источник је и Жељезница и Касиндолска ријека и Лукавичка ријека и сваки поток и врело које се спусти низ Романију, Трескавицу, Требевић и Јахорину.
Оно је све оно што је народ који га ствара. Показатељ и оптимизма и способности и снаге да се гради од нуле. Да се на крају двадесетог и почетком 21. вијека на ледини започне град, јединствен у свијету и по површини и по уређењу и по потенцијалу.
Зато нема и не може бити ријечи о подијељеном граду, већ о два града или градићу покрај града, како хоћете. Он је дио жртве свих оних који су дали све за слободу и право да се одлучује о себи. Опомена за све који забораве зашто и како је све кренуло, су они који су по други пут сахрањени. Коначно безбиједни, тамо гдје су гробља увијек била и мирна и поштована, од хумки и громила, преко средњовјековиних стећака опомињући све да не забораве Војничко спомен гробље на Сокоцу. Јасно нам је да је оно важно сваком становнику Источног Сарајева и свих градова и општина гдје су се раселиле бивше Сарајлије, бившег града, града којег више нема ни у чему осим у имену.
Зато Источно Сарајево није само насељено мјесто већ идеја и дух, идеал слободе, полета и поноса. Јер се још увијек сјећамо да до колико је јуче ту није било ништа.
Бројни су они који ће сву ту несрећу да представе као тобож српску пропаганду и лаж. Да за избјеглиштво окриве власти Републике Српске, и кога све не. Да за рат криве само једну страну, да себе за све оправдају.
Сарајевска ратна пропаганда ради и данас несмањеним капацитетима. Тај сада популарни термин лажне вијести или fake news настао је много прије садашњег предсједника САД, а Алија је био виртуоз у њиховом коришћењу. Од недавно се неки и из Српске, плаћени њемачким парама, преко разних фондација, а са жељом да се допадну чаршији којом прошетају од семинара до семинара, укључују у којекакве анализе, гдје они дају “једину и праву истину” о страдању и егзодусу Срба из Сарајева. Све друго су лажи, преваре, национализам и фашизам. Једино су они отворили очи и све нам то сасипају у лице, храбро и одлучно.
Често те свезналице причају о притисцима на Србе од стране власти Српске да те 1996. напусте Сарајево. Шта њих брига за све побијене Србе у Казанима, на Кошеву у Тарчину, Силосу, Виктор Бубњу. Не маре они за љекаре и професоре и све оне који су нестали из својих станова у које су се уселили Алијини официри и комаданти. Зашто да мисле о агонији оних који су остали и који су једва дочекали да изађу. Не, то за ову господу није био притисак, ни злочин за који би неко требао да одговара.
Док год се уз насумично гранатирање и злочине који су чинили безумници српског народа не почну помињати и кажњавати злочинци из бошњачког народа није могуће кренути у нови вијек. Док год се покушава причати само о сопственој жртви и сопственој праведности, а о злу искључиво у контексту другог и другачијег, до тада се не може причати о 21. вијеку и будућности. Неминовно ће свака прича завршавати са оним “у рату”. Тако ћемо и даље остајати заглављени у 20. вијеку, вијеку страдања и ратова. Сва та прича и поновно преживљавање свега лошег, што медији константно потенцирају и враћају, ствара климу и припрема умове нових нараштаја за нове сукобе о којима се већ говори као нечем неизбјежном, нечему што је само питање времена. Утврђивање кривице и процесуирање свих, обавеза је тужилаштва и судова, а утврђивање историјске истине посао института и исторчара. Злоупотреба свега овог ствара и створиће страшне посљедице по све.
Тако ћемо умјесто реалног живота, живјети наративе о агресији о жртвама, а неће се помињати прегласавање, сепаратизам, занемаривање свих других и другачијих. Неће бити говора о Исламској декларацији, већ ће се играти на Меморандум. Умјесто прихватања израза политичке воље Срба израженог кроз Српску настављаће се са њеним омаловажавањем и покушајима унитаризације.
Свему томе одговор је Источно Сарајево које одлично може да живи и ради наслоњено на Сарајево. Да као што Сарајево користи и ужива на планинама и скијању, питкој води и ноћном животу Источог Сарајева, тако исто Источно Сарајево користи аеродром и све оно што нуди град попут Сарајева. Могуће је заједно организовати и Олимпијске игре младих, а и много тога другог.
Међутим да би сарадња била рационална и успјешна потребно је знати елементарне ствари. Прво, да није све почело 1992., да је безбједност и осјећај сигуности нешто што је испред профита и свега другог. Не треба заборавити уништене и опљачкане српске радње након Принциповог пуцња. Потиснути убиства и прогоне Срба од стране комшија. Депортације у сточним вагонима у Јасеновац у Другом рату.
Зато ни једна амдинистрација није превише скупа уколико омогћује да се људи осјећају представљено, заштићено и уколико се поштује њихов глас. Као што је скупа свака која по броју малобројна и унитарна занемарује потребе мањине, другог и другачијег и цијена онда није изражена у новцу већ у животима.
Зато је сваки глас за унитаризацију нови глас за потлачености и несигурност. Разумни људи то нити могу, нити смију дозволити, јер ако није могло 1500. ни 1878. ни 1914. ни 1941. ни 1992. како можете тврдити да може 2018. или да ће моћи 2026.
Лажни стручњаци и занесењаци који причају о јединству о суживоту и о дивним односима, све до оног “ко нас завади” једнако су опасни као и они који комшију гледају као неприатеља, који хушкају све против сваког и живе у рововима ево већ скоро четврт вијека након рата.
Аутор: Марко Шука
