"Ово је приповедање девојке која кроз роман открива свој живот, породицу, прву љубав и напослетку, трагедију коју је задојила судбински, родивши се у погрешно време. Свитање је коначно одредиште са којим се сусрела након мрака који ју је обузимао."

Рекла је то у разговору за "Глас Српске" књижевница Ивана Спахић говорећи о рукопису "Свитање" који је добио "Златну сову", награду коју додјељује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево.

- То свитање не нуди веру у боље сутра. Оно је ту да пружи утеху и смирај душама које су лутале и покушавале да схвате шта им се десило. Њихов људски век био је мали, мерен јединицом времена, да стигну да разумеју бруталност догађаја који је окончао њихове животе - додала је она.

ГЛАС: Шта Вам је била главна водиља док сте писали ово дјело?

СПАХИЋ: Када шетате Пребиловцима и посматрате куће, природу и људе, не можете да замислите да се ту десио догађај који се десио. Не можете да замислите како то изгледа када се читаво село избрише као да није ни постојало. Ми, када причамо о смрти која је у тако кратком периоду узела себи тако велики број душа, имамо у глави само број. А заправо, то је сплет људских душа са именом и презименом. То су људи плаве и смеђе косе, насмејани и уплакани. То су деца разиграна у свој својој радости неометане дечије игре. То су прве љубави и прва разочарења. Све то не видимо. Причајући о Мари Медан причала сам о свим тим људима.

ГЛАС: Можете ли да нам кажете нешто више о томе?

СПАХИЋ: Покушала сам да вратим време тако да, док прелазите редове романа, имате утисак као да је село изнова живо. Причавши о тим људима скидате са њих онај слој болног страдања који их је задесио. Причати само о томе како су страдали значи бити неправедан према онима који су ту живели. Сви ти људи не треба да буду етикетирани као они који су страдали. Као да је то њихово друго име. Не, то је само део њих. Много је већи део који су провели пре тога. Оно што се крије када скинемо тај први покров нељудскости.

ГЛАС: Колико је важно у овом тренутку у етер ставити тему страдања Срба у Пребиловцима?

СПАХИЋ: Ова прича је безвремена и потребно је казивати у свакој прилици. Предуго је ћутала, скривена. Треба изједначити причу о албанској голготи са Јасеновцем као и са Пребиловцима или крагујевачком муком. Сва страдања заслужују да се о њима у подједнакој мери прича. Наглашавам да не треба причати острашћен, са јеткошћу у гласу. Причати значи мирно и сталожено износити чињенице без било каквих националистичких величања или етикетирања. То неће допринети култу сећања, а може створити нове тензије којих је и овако превише у данашње време.

ГЛАС: Можемо ли оваквим темама да сачувамо од заборава страдања српског народа, али и да младе генерације спознају историју?

СПАХИЋ: Једно без другог не могу. Спознавање историје пут је сећања и чувања од заборава. Млад свет има мало стрпљења и интересовање за историју готово и да не постоји. У прилог приповедању ове приче је добро посетити Пребиловце и видети спомен-костурницу и део костију који смо успели да сачувамо. Тако деци показујемо, ту на лицу места, да то није мит, легенда, прича, да је то стваран догађај. Ове кости причају своју причу. Тешку и сурову. Надасве тужну. Српски народ је кроз историју страдао често. Борио се и губио, ратовао и гинуо. И увек изнова устајао. Ми смо поносит народ и треба да чувамо своју историју. Срећна сам што сам део тог наслеђа.

ГЛАС: У опису рукописа наведено је да он поставља питање откуд зло у људима, те да се тема немоћи појединца пред злом, страдањем и смрћу уздиже на универзалан ниво. Како човјек да се бори са злом, како да не поклекне?

СПАХИЋ: Зло је у нама колико и добро. Сваки дан је борба у сваком од нас да не начини зло. Зло нема мерну јединицу и и најмање зло вреди као и оно које заузима широке размере. Борећи се на микронивоу чувамо себе од других као и друге од себе, што је још теже. Да ли могу да вам кажем да се ово неће поновити? Не могу. Могу вам рећи да ћу се борити да своју децу научим да разликују добро од злог и да увек стану на страну слабијег. Остаје нам да се надамо да ће клица доброг превагнути и развити најбољу могућу верзију човека у сваком од нас.

Награда

ГЛАС: Шта за Вас представља награда "Златна сова"?

СПАХИЋ: Писање је моја велика љубав. Стрпљиво сам писала и чекала. Признање жирија да умем са речима за мене је испуњење сна. Ово је, по мом скромном мишљењу, најлепши начин уласка у чаробни свет пера и хартије. "Златна сова" ми је посебно драга јер је из града у којем живим. С поносом изговарам сопствено постигнуће, јер установа која стоји иза мене, као и традиција објављених романа који су победили на овом такмичењу, говоре колико је ово велики успех. Неко ми је рекао да сам ушла на велика врата у свет књижевности. Надам се да је ово тек почетак мог књижевног рада.

Пише: Илијана Божић