Сваки исписан ред и изговорена ријеч треба да буде посвећена сјећању на страдалнике српске. Сваки дан, одвајкада до данас, био би недовољан да се испричају све познате и мање познате приче о мученицима који су пострадали за вјеру Христову.

"Пребиловци су место где можемо Бога да додирнемо и осетимо да је он добар", рекао је владика Иларион.

Откуд зло у људима? Да ли има сванућа изнад Пребиловаца? И да ли се чује дјечији плач из бездана херцеговачких јама? Да ли су у јаме бачане да би били засвагда заборављени или су на путу вјере и оданости Христу васкрсли? Да ли ће безбожници за сва времена затирати сјећање на наше мученике?

Ова прича биће саздана на мученицима пострадалим у Пребиловцима. Ова прича биће посвећена свим српским топосима смрти.

Роман „Свитање“ говори о животу једне дјевојке у Пребиловцима на почетку Другог свјетског рата и страдањима на том подручју.

Отпочела је разговор за портал Катера Ивана Спахић, добитница прве награду на 53. конкурсу Фондације „Драгојло Дудић“. Нешто раније, роман је освојио и прву награду на конкурсу „Златна сова“ за 2023. годину за најбољи необјављени роман коју додјељује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

Награда коју је добила 17. новембра ове године, дио је конкурса који расписује Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије.

-  Конкурс Фондације "Драгојло Дудић" има дугу традицију и ово је заправо 53. додела. За ову награду могу да се пријаве сви који су написали прозне или поетске радове  o темама везаним за ослободилачке ратове Срба. Конкурс је занимљив јер пружа могућност младим и неафирмисаним писцима који добијају препоруку за штампање рукописа. Морам нагласити да је у питању реномирани жири на челу са госпођом Славицом Гароњом, универзитетском професорком, критичарем и књижевницом - рекла је она.

Спахић је навела да јој је награда „Златна сова“ омогућила улазак у свијет писања, да јој је награда „Драгојло Дудић“ драга јер долази из Србије, али да су оне само вид личне сатисфакције, а да читаоци дају највећу мотивацију за писање.

- Свако ко пише машта да му се објави рукопис. Неколико издавачких кућа понудило ми је да ми објаве књигу, о мом трошку, али ја сам одбила јер сам желела да оно што напишем буде објављено по препоруци некога ко је ауторитет у свету лепе речи и ко је био спреман да стоји иза онога што сам ја написала.

Награда „Драгојло Дудић“ ми је драга јер долази из Србије. Људи у Републици Српској упознати су са страхотама које су преживјели херцеговачки Срби у Другом свјетском рату, што није случај у Србију. Верујем да ће се сада чути и причати о њиховој судбини – рекла је она.

На питање да нам каже о унутрашњем надахнућу и умјетничком процесу стварању романа, Спахић је рекла да је ходајући Пребиловцима схватила да је живот у том прелијепом херцеговачком мјесту стао и да се чује само неподношљива тишина.

- Чула сам за страхоте које су се десиле недужном народу. Дуго сам дрхтала. Размишљала сам како изгледа када корачаш у сигурну смрт? Које су то мисли које ти пролазе кроз главу? Да ли наша душа може да разуме присилну смрт? Да ли нам треба објашњење, опраштање од живота? Шта помислимо секунд пред смрт? Шта изговоримо? Да ли бројимо кораке на путу до коначног краја? Да ли чујемо вриску или запушимо уши, не желећи да слушамо крике ужаса? Да ли размишљамо о животу након смрти? О поновном свитању? Родитељима, браћи и сестрама? – испричала је она.

Дјевојка Мара из романа не објашњава другима, она себи распреда уплетено клупко сопственог живота. Она покушава да разумије шта јој се десило, а наша саговорница је жељела да гази њеним стопама, од куће у Пребиловцима до јаме смрти. Да са њом покушам да прођем посљедње сате, од прихватања живота до прихватања смрти.

- Ово је прича о животу. Не о смрти. О људима и њиховим судбинама. Сигурна сам да би они желели да их се сећамо по лепоти живота који је бујао у њима све до тог кобног августа 1941. године. Очекујем да онај ко прочита ову књигу осети бол угашених живота, љутњу због неправде, али и сву радост живота – истакла је она.

Роман „Свитање“ даје визуру страдања Срба кроз причу једне породице, испричану из женског угла, и управо то је и његова највећа вриједност – активирање културе и памћења који су неиздвојиви дио српског идентитета.

Према ријечима ауторице, Срби су одвајкада страдавали на мјестима гдје се мијешају са другим народима и управо то је важно, јер народ у централној Србији нема праву слику о страдалништву на простору Старе Србије или Херцеговине, Посавине.

Желела сам да кроз причу једне породице испричам све оне неиспричане приче о страдању пребиловачких и свехерцеговачких мученика. Избегавала сам етикетирање и наглашавање имена села. Прича о једној јами, прича је о свим јамама. Ко жели да сазна имена налогодаваца, тачне бројке страдалих као и преживелих, лако то може учинити – рекла је она.

Откуд у људима зло, упитали смо нашу саговорницу.

- Можемо да покушамо да поставимо хипотезу, али разумети зло је исто као и покушати  разумети смрт. Зло ако не носиш у себи ниси га кадар ни спознати. Разум нас учи да не повређујемо, онај наш супер его, контролор ситуације поставља етичке норме на пиједастал нашег понашања. Нажалост, како исплива ова сирова снага деструктивности и жеље да се жртва мрцвари, не знам. Нико то и не може да разуме  – навела је она.

Уз свако зло, раме уз раме, стоји и добро. За крај разговора питали смо је да ли вјерује у то да доброта може промијенити свијет и да ли је важно у овом тренутку, али и сваком другом, у етер ставити тему страдања Срба у Пребиловцима?

- Признајем, не верујем да људска доброта може променити свет. У прилог томе је чињеница да је свега неколико година у људској историји прошло без ратова.

 Жао ми је што млад свет све мање чита и све га мање интересује наша прошлост. А ми смо ово што јесмо захваљујући онима који су пре нас постојали. „Свима су пуна уста Косова“, али мало ко од младих заиста схвата колико је наш национални идентитет везан за „тај камен земље Србије“. Наши гробови на Газиместану, Козари, Проклетијама, у Сави у Голубинки, ако се не науче као песма поново ће пасти у заборав. Коначно је дошло време да се гласно говори о смрти која нам је дала живот и начинила нас таквим какви јесмо. Ћутати о херојским жртвама које су биле бројне током векова значило би исто као да описујемо себе саговорнику, а да му не кажемо како се зовемо – закључила је она.