Да хоће сузе, Ђеде, но очи ти се радују…

Да ми је да исплачем ову празнину што је шчепала груди и истргла све из њих, но што бих сузама до насладио ту пуку и проклету празнину, а то… А, то би значило да је свако твоје чињење, свака мука за нас измучена, сваки крст за нас понијет, свака рана за нас одбољена – трајало колико и живот овоземни. Да заплачем ожалио бих себе, луталицу у твојим стопама, глувога у твојим ријечима, сљепог у твојим догледима…

Очи ти се радују, добри старче. Јасније те данас виде но икада!

Да ми је ко рекао да ћу за живота видјети кроз живот, кроз грање и омаре… Кроз бедеме, Ђеде! Да погледом нећу тражити већ налазити…

Веле да си умро. Глупост!

Умријети је лако, а никада ти, Ђеде, ниси бирао ни лакше ни брже, но оним странама којима су и вјетрови тукли са страхом…

Куд год си прошао – туда се могло, па све да се стопе нису имале за шта ухватити.

Умро. Глупост!

Починуо мало, осамио се у небесну келију, лако је умријети, а откуд ти, Ђедо, тамо гдје је лако. Уснио у Господу, упокојио се, успокојио нас да за живота животом саздамо манастире.

Колико ти се очи радују, растрчале се ко портом дјеца послије причешћа…
Нигдје те јасније није било, а веле да си умро.

Како умро, а никад живље српство, никад тврђа вјера, никад лакше понијети крст, никад гласније распети нису пјевали…

Плаче ли Ловћен, Косово и Метохија, Морача, острошка света стијена..?
Ако плачу ево и ја ћу, но ево ти се радују.

Ево мироноснице устрчале уз Проклетије, ено благовијести журе Призрену, ево топлих гласова под облаке као плаштаницу, пуне их шаке, прелива душа, очи их у гостопримници бескраја дочекују….

Да заплачем спрао бих свеј а ништа до тога немам, нити ми шта друго треба.

Да повјерујем у лаж како си умро – чиме бих свједочио о овоме најживљем у себи?!

Лако је умријети, но откуд ти, Ђеде, тамо гдје је лако и плитко.

Упокојио се у Господу – успокојио нас занавијек да слободни пртимо тамо гдје сњегови са страхом падају…

Звоните звона, пјевај Србље, никада распети нису гласније пјевали…

Одмори Ђедо, учинио си нас јачим, лако нам је сада понијети планине…

Пише: Михаило Мденица

Напомена: Текст је објављен 30. октобра, на дан упокојења митрополита Амфилохија