Европска заједница одлучила је да 6. априла 1992. призна бившу југословенску републику БиХ као независну државу, јер је Алија Изетбеговић обећао да ће прихватити Кутиљеров план, али га је он под притиском САД накнадно одбио, што је довело до сукоба у Сарајеву и разбуктавања грађанског рата у БиХ.
Бивши југословенски дипломата Владислав Јовановић сматра да је Изетбеговић овом приликом свјесно обмануо европске лидере, те на превару добио признање сецесије, а које је на крају довело до крвавог грађанског рата у БиХ. Присјећајући се тих времена, Јовановић објашњава како је Изетбеговић прво одбијао да прихвати мировни план тражећи да ЕЗ прво призна независност БиХ, па тек онда да се прича о неком будућем уређењу земље. Међутим, тај приједлог су одбили сви учесници конференције и Изетбеговић је на крају 18. марта, заједно са Радованом Караџићем и Матом Бобаном, ставио параф на Кутиљеров план, односно Лисабонски споразум, а који је подразумијевао да БиХ буде кантонално уређена, састављена од три конститутивне националне јединице, при чему би Србима и Бошњацима припало по 44 одсто територије БиХ, а Хрватима преосталих 12 одсто.
Овај приједлог подржао је и лорд Питер Карингтон, али и Фрањо Туђман и Слободан Милошевић, који је том приликом рекао да ће Србија бити прва држава која ће признати тако уређену БиХ. Према ријечима Јовановића, из свих ових историјских чињеница најбоље се може видјети ко је у ствари најодговорнији за све оно што је БиХ касније задесило.
- Наравно, не треба заборавити ни да су кључну улогу у свему томе одиграле и САД. Изетбеговић се крајем марта 1992. сусрео са тадашњим америчким амбасадором Вореном Цимерманом, који му је рекао да споразум не треба прихватати, јер “може добити много више”. Значи, америчка политика је одиграла диверзантску ролу у односу на тадашње напоре ЕЗ да се избегне рат у БиХ. И он би био избегнут да је прихваћен овај план. Нажалост, Изетбеговић је одлучио да се коцка - каже Јовановић.
Са Јовановићем се слаже и професор емеритус Ненад Кецмановић са Факултета политичких наука у Бањалуци, наводећи да ни према западним истраживањима више није спорна улога САД и амбасадора Цимермана у овим процесима.
- Рекло би се да је Изетбеговић из сугестије амбасадора тада једине суперсиле закључио да ће се САД и оружано ангажовати на страни Муслимана и њихове цјеловите и јединствене БиХ - каже Кецмановић.
Напомиње да је, када је у јуну 1992. у Јадран упловила Шеста флота, Изетбеговић на сједницама Предсједништва тврдио да ће САД интервенисати најкасније до 15. августа.
- По свему судећи, Цимерман му ипак није дао такве гаранције. Изетбеговић је у једном послијератном интервјуу рекао “да је његов потпис на Кутиљеров план био само куповина времена”, како би прије него што се рат распламса Босна постала чланица УН, те да би је штитили “плави шљемови”. Испада да се преварио у жељи да друге превари - истакао је Кецмановић, додајући да је до западне интервенције заиста дошло, али три године касније, након које је Изетбеговић, умјесто цјеловите и јединствене државе, прихватио четири кантона са националном већином на 20 одсто територије БиХ.
Оптужбе
Један од твораца Лисабонског споразума, португалски дипломата Жозе Кутиљеро, у неколико наврата је јавно оптужио Алију Изетбеговића и СДА за обману и минирање споразума који је требало да спријечи почетак рата у БиХ. Он је Изетбеговића означио као главног кривца за почетак рата у БиХ. Интересантно је да вијест о смрти Кутиљера у мају прошле године није објавио један утицајан федерални лист.
