Evropska zajednica odlučila je da 6. aprila 1992. prizna bivšu jugoslovensku republiku BiH kao nezavisnu državu, jer je Alija Izetbegović obećao da će prihvatiti Kutiljerov plan, ali ga je on pod pritiskom SAD naknadno odbio, što je dovelo do sukoba u Sarajevu i razbuktavanja građanskog rata u BiH.
Bivši jugoslovenski diplomata Vladislav Jovanović smatra da je Izetbegović ovom prilikom svjesno obmanuo evropske lidere, te na prevaru dobio priznanje secesije, a koje je na kraju dovelo do krvavog građanskog rata u BiH. Prisjećajući se tih vremena, Jovanović objašnjava kako je Izetbegović prvo odbijao da prihvati mirovni plan tražeći da EZ prvo prizna nezavisnost BiH, pa tek onda da se priča o nekom budućem uređenju zemlje. Međutim, taj prijedlog su odbili svi učesnici konferencije i Izetbegović je na kraju 18. marta, zajedno sa Radovanom Karadžićem i Matom Bobanom, stavio paraf na Kutiljerov plan, odnosno Lisabonski sporazum, a koji je podrazumijevao da BiH bude kantonalno uređena, sastavljena od tri konstitutivne nacionalne jedinice, pri čemu bi Srbima i Bošnjacima pripalo po 44 odsto teritorije BiH, a Hrvatima preostalih 12 odsto.
Ovaj prijedlog podržao je i lord Piter Karington, ali i Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, koji je tom prilikom rekao da će Srbija biti prva država koja će priznati tako uređenu BiH. Prema riječima Jovanovića, iz svih ovih istorijskih činjenica najbolje se može vidjeti ko je u stvari najodgovorniji za sve ono što je BiH kasnije zadesilo.
- Naravno, ne treba zaboraviti ni da su ključnu ulogu u svemu tome odigrale i SAD. Izetbegović se krajem marta 1992. susreo sa tadašnjim američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom, koji mu je rekao da sporazum ne treba prihvatati, jer “može dobiti mnogo više”. Znači, američka politika je odigrala diverzantsku rolu u odnosu na tadašnje napore EZ da se izbegne rat u BiH. I on bi bio izbegnut da je prihvaćen ovaj plan. Nažalost, Izetbegović je odlučio da se kocka - kaže Jovanović.
Sa Jovanovićem se slaže i profesor emeritus Nenad Kecmanović sa Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, navodeći da ni prema zapadnim istraživanjima više nije sporna uloga SAD i ambasadora Cimermana u ovim procesima.
- Reklo bi se da je Izetbegović iz sugestije ambasadora tada jedine supersile zaključio da će se SAD i oružano angažovati na strani Muslimana i njihove cjelovite i jedinstvene BiH - kaže Kecmanović.
Napominje da je, kada je u junu 1992. u Jadran uplovila Šesta flota, Izetbegović na sjednicama Predsjedništva tvrdio da će SAD intervenisati najkasnije do 15. avgusta.
- Po svemu sudeći, Cimerman mu ipak nije dao takve garancije. Izetbegović je u jednom poslijeratnom intervjuu rekao “da je njegov potpis na Kutiljerov plan bio samo kupovina vremena”, kako bi prije nego što se rat rasplamsa Bosna postala članica UN, te da bi je štitili “plavi šljemovi”. Ispada da se prevario u želji da druge prevari - istakao je Kecmanović, dodajući da je do zapadne intervencije zaista došlo, ali tri godine kasnije, nakon koje je Izetbegović, umjesto cjelovite i jedinstvene države, prihvatio četiri kantona sa nacionalnom većinom na 20 odsto teritorije BiH.
Optužbe
Jedan od tvoraca Lisabonskog sporazuma, portugalski diplomata Žoze Kutiljero, u nekoliko navrata je javno optužio Aliju Izetbegovića i SDA za obmanu i miniranje sporazuma koji je trebalo da spriječi početak rata u BiH. On je Izetbegovića označio kao glavnog krivca za početak rata u BiH. Interesantno je da vijest o smrti Kutiljera u maju prošle godine nije objavio jedan uticajan federalni list.
