Будући да су ме раскиди окупирали дуго времена, желим да пишем о њима детаљније. Већ сам писала шта су раскиди и који закони у њима дјелују. Али нијесам споменула један најважнији закон. Зато што сам жељела о њему да пишем одвојено. Он се не односи на хијерархију, али прожима цио живот. То је, по мом мишљењу, основа свих хармоничних односа. У било којим компликованим односима на неки начин он је нарушен.

То је закон баланса. У било ком односу, мора бити успостављен баланс између "узимања" и "давања". Хармоничан однос личи на ход гимнастичара по конопцу испод крова циркуса, са дугом мотком у руци. Гимнастичар може опстати само ако балансира. А ако једна страна мотке превагне - гимнастичар ће се сурвати доље. Такође, и однос.

Како нарушавамо баланс

На примјер, жена по својој природи воли да даје - да служи, да помаже, да подржава. При том за многе жене је проблем да узимају. Да примају поклоне, комплименте, помоћ. У том тренутку, чини јој се да ће бити опет за нешто дужна. Много јој је лакше да не прихвата, да не би дуговала. И поново давала, давала, давала,.... То одлично знам по себи. Управо такво понашање жене уништава везу.
Исто тако, постоје људи који су од дјетињства навикли да узимају - они јасно знају шта им је потребно. То је "конзумеризам" и "паразитизам". Они раде то што им треба. И покушавају свуда и увијек да максимално узму. Истовремено, не воле да дају ништа - чак ни старе ствари. Многи људи не воле да плаћају порезе, али веома воле социјална давања и надокнаде. Таквих примјера исто има много.

Наравно, већина од нас није сто посто давалац или сто посто прималац. У неким ситуацијама, превише узимамо, а у неким превише дајемо. Али важно је схвати да мора постојати баланс у свим односима.
Ако све вријеме дајеш и дајеш, а не узимаш ништа - човјек поред тебе је у огромном дугу. То је као да си му објесио око врата огроман кредит који никада неће отплатити. Прво, због тога што ти не узимаш од њега ништа. А друго, и камате се накупљају, и пенали ... Човјек не може да живи са таквим теретом - и он нема другог излаза него да оде. А онда још буде окривљен - јер сам му ја дала најбоље године свог живота.
Ако све вријеме, ништа не дајеш, прије или касније, партнер се исцрпи. Доћи ће тренутак када више не може да даје. И он почиње да жели нешто за све те године. Он тражи, захтијева, вријеђа се, љути ... Ако ниси спреман да нешто даш, та је веза такође осуђена.

Како одржавати баланс?

Сматра се ако се добије нешто добро, увијек треба дати човјеку бар мало више. То јест, на примјер, ако ти је дао чоколадицу, ти њему сјутра дај - двије. После тога он теби - три. А ти њему - четири. У таквом односу љубав расте сваког секунда. Јер у сваком моменту обоје мисле о томе како да усреће свог вољеног и дају му мало више. Ту је све јасно :)

Али постоји и друга размјена. Ако неко ствара бол другоме. Шта тада радити? Сједити и осмјехивати се? Рећи: "Великодушно ти опраштам?" Да ли то јача везу? Не.
На примјер, муж је преварио жену. Долази са покајањем. А жена и без суза, и без прекора, опрашта. Одмах. Шта се дешава? Његов осјећај кривице се умножава стотину пута (ја сам такав гад, а моја жена је светица!). Она постаје већа од њега. И породица је већ осуђена. Љубав код њих умире, у таквом дисбалансу, породица не може да живи. Он ће живети са њом због осјећаја кривице. Она због осјећаја дужности.
Није ствар у томе да не треба опростити. Супротно, треба опростити. Али са позиције једнакости. Са системске тачке гледишта, у овом случају потребно је узвратити партнеру нешто лоше, али мало мање.
То јест, као одговор на његову превару, жена је обавезна да направи скандал, да не разговара са њим неко вријеме, и тако даље. То јест, да га повриједи. Али! Мало мање. И тада све лоше у породици стремиће ка нули.

Баланс треба да буде свуда

Али најважније, да се то односи на све у окружењу. У односима у бизнису, на послу, са пријатељима.
Јесте ли примијетили да када човјек  изгара на послу за мизерну зараду, због нечега добија отказ?

Или пријатељи којима помажете све вријеме, често су дрски и прекину однос?

Исто тако, и бизнис из ког се непрекидно извлачи новац без икаквог улагања, прије или касније умре.
То је природан закон раста и развоја свега. Веома је важно да научите да поштујете баланс. Важно је узимати све што нам даје партнер, и давати толико колико је потребно.

Једини однос у ком закон ради мало другачије је родитељско - дјечји однос. Родитељи увијек само дају дјеци. Дјеца увијек само узимају од родитеља. Да би потом давали - али не својим родитељима, већ својој дјеци. То јест, треба узимати и давати. Само "у друге руке".

Енергија тече од предака према потомцима, и никада обрнуто. Не можемо преокренути ријеку љубави уназад, а ако то чинимо, резултат ће бити тужан.

Родитељи нам дају живот, и то је неплатив дуг. Наш задатак је у томе да прихватимо тај дар. Прихватимо га свим срцем. Помиримо се са тим да никада нећемо моћи да им то вратимо. Никад. То је Божји дар који примамо преко својих родитеља.

Наш задатак је у томе да пренесемо ватру живота даље - својој дјеци. И не тражимо од њих да враћају дугове. Само да гледамо како они преносе енергију својој дјеци и тако даље. О томе ћу писати одвојено, јер је ти сувише опширна и актуелна тема.

Како ово примијенити

Све написано препоручујем да се примијени само на себи. Тек тада постоји могућност да се нешто промијени. Не мислите о партнеру, гдје он спада. Већ мислите - гдје сам ја, шта ја радим, а шта - не.
Ако много дајем, шта треба да радим? Неопходно је привремено зауставити активно давање. И учити узимати, ако дају. Ако не дају, научити не чекати када ће почети да давају.

Ако много узимам, шта треба радити? Привремено престати узимати и почети учити давати. Ако не узимају, шта треба радити? Као минимум, престати узимати.
Како измјерити "више" и "мање" - у смислу враћања мало више доброга или мало мање лошега? Мјерити својим сопственим осјећајем и својом сопственом савјешћу. Свако од нас унутар себе увијек зна гдје је та граница.
Да ли се свуда враћа лоше и је ли то нормално? Са моје тачке гледишта, није нормално претварати се да је све у реду. У било којим односима неопходно је помагати партнеру да расте укључујући и помоћу критике. Форма критике може бити различита. Као одговор на превару - дужни смо да реагујемо, иначе ће се однос у потпуности разрушити. Као одговор на тренутну незаитересованост - радити по сопственом нахођењу, у зависности од степена душевне боли.
Однос је увијек размена и кретање. Може се кретати или на више или на ниже. Или однос јача и развија се, или умире и деградира. Мени лично ово знање је помогло да развијам односе. Зато и пишем о томе.
Желим свима да нађете ту тачку у којој ће вам бити комфорно и лако да узимате све то што даје живот, Бог и људи. А при том да исто тако лако и радосно дајете нешто што другима даје живот, Бог и људи.

Аутор: Олга Ваљаева

Превела: Беба Муратовић