Ратна дешавања почетком деведесетих и позив медицинске сестре подстакли су Јелену Петровић из Пала да се почне бавити хуманитарним радом. Она је од 1999. године активно присутна у хуманитарном животу општине Пале, гдје ради у Општинском одбору Црвеног крста на позицији секретара.

Од почетка рата до данас, кроз њену каријеру хуманитарца, прошло је много тога. Каже да ју је хуманитарни рад најприје оплеменио као личност, а затим јој је донио и доста брига и проблема.

- Хуманитарним радом се активно бавим од 1999. године. По занимању сам медицинска сестра – техничар, тако да је и тај позив сам од себе хуман. Прекретницу у животу и моје опредјељење да помажем људима је подстакло ратно дешавање у нашој земљи и моја одлука да се добровољно пријавим у санитет и помажем рањеницима. Сматрала сам да је свако дужан да, сходно својим могућностима допринесе, да то ратно лудило што прије прође и да се помогне онима којима је  помоћ пријеко потребна. У тим околностима највише је требало помоћи рањене и болесне – каже Петровићева за Катеру.

Фото: приватна архива

Она истиче да посао у Црвеном крсту није нимало лак, те да је проблематика шаролика, првенствено из разлога што су корисници из различитих социјалних категорија, са различитим потребама и степенима угрожености.

- Трудимо се да помогнемо колико можемо. Послије завршетка рата, са ових наших простора су се одселиле и хуманитарне организације и донатори који су у великој мјери помагали како са хуманитарном помоћи, тако и у подршци у логистици и давали нам "вјетар у леђа" да помогнемо свима који су били у стању социјалне потребе – каже Петровићева.

Додаје да, свјесни чињенице да не успијевају свима помоћи и да, иако улажу све своје напоре и могућности, често буду тужни и немоћни да задовоље све потребе на терену.

Фото: приватна архива

- Ниједан радни дан у Црвеном крсту није исти, никад не знате шта ће данас да се одигра у ова наша четири зида. Хоће ли неко доћи да тражи храну, да тражи крв некоме свом коме треба за операцију, ко треба да се породи , ко је болестан... Хоће ли неко звати да му треба отићи по лијекове, по рецепте, у куповину намирница. Неко дође по половну гардеробу, по штаке, по колица – каже Петровићева.

Јелена каже да увијек када некоме помогнете, на било који начин, то представља велико задовољство, а да су најтеже ситуације када се ради о акцијама прикупљања помоћи за лијечење, посебно дјеце и младих људи.

- Ево примјер наше Вање, која се нажалост није изборила са опаком болешћу, а чињеница да је имала само 24 године, леди крв у жилама. Тада буде и суза, непроспаваних ноћи и тешких дана – каже Петровићева.

Она истиче да људи који се јављају Црвеном крсту за помоћ су углавном они који немају никаквих примања

- Најчешће су у питању апели људи који немају никаквих примања, код којих нико не ради у породици и пензионери са минималним пензијама. Има и лица која су остала без посла, посебно сад за вријеме пандемије Ковида 19. Поменула сам, да се трудимо да свима помогнемо, све зависи коликом количином помоћи располажемо у датом моменту – каже Петровићева.

Фото: приватна архива

Додаје да, ако се деси да тренутно немају ништа на стању, сва лица се евидентирају и када помоћ стигне, позову их да дођу по помоћ или они иду на лице мјеста да им уруче помоћ.

- Млади се често одазивају нашим акцијама и ја их овом приликом поздрављам и захваљујем им се на њиховој сусретљивости и хуманости коју показују. Посебно су ме пријатно изненадили сад за вријеме пандемије, кад су данима са нама дијелили маске за становништво Пала и уручивали помоћ, ишли у куповину, стајали у редовима у Дому здравља и апотекама – каже Петровићева.

Она каже да и  поред чињенице да су и сами  били изложени ризику да покупе вирус и оболе, млади су радили и жељели да помогну како становништву, тако и запосленим у Црвеном крсту.

Фото: приватна архива

Петровићева додаје да су чланови Црвеног крста и хуманитарци људи са великим срцем, те да је рад у овој установи и изазов и привилегија.

- Кроз свој посао стичемо велики број пријатеља на свим меридијанима. Ко се придружи овој великој хуманој породици он јој остаје привржен до краја живота. Касније, дјеца наших чланова и радника, настављају тамо гдје су њихови родитељи стали. Ширимо добре вибрације и трудимо се да помогнемо колико можемо. Мислим да је свако од нас имао неки контакт и неко искуство у животу са волонтерима и радницима Црвеног крста – каже Петровићева.

Каже да, када сте у ситуацији да од вас зависи нечији живот, да морате неком помоћи и олакшати му тренутну муку, проблем или ситуацију, те да немате пуно времена за размишљање и дјеловање.

- Предузимате све што можете и рјешавате проблем. Касније, кад све прође, анализирате да ли је могло боље, лакше и ефикасније. Сваки нови дан је нови задатак и изазов, а „црвенокрсташи“ не гледају вјеру, нацију и боју коже, него  траже начин како да помогну и да тај неко буде задоваљан нашом услугом и да на крају заспимо мирно и задовољно – истиче Петровићева.

Биографија:

Јелена Петровић је рођена 1973. године у Сарајеву, гдје је завршила основну и средњу медицинску школу. Након Дејтона се преселила из Источног Старог Града у Пале, гдје и данас живи. Од 2004. године је стално запослена у Црвеном крсту на мјесту секретара општинског одбора. Удата је и мајка једног дјечака.