Јелена Самарџија и Јованка Шиљак, српске хероине: Живот посвећен бризи за нејач

29.04.2024. 12:00
1
ИЗВОР: glassrpske.com

Од половине 19. па до половине 20. вијека бројне велике жене задужиле су српски народ својим доброчинством и хуманошћу спасавајући угрожену нејач, а посебно “бришући сузе” сирочићима, којих тада бијаше много на балканској историјској вјетрометини. У овој причи с поштовањем ћемо се сјетити Јелене Самарџије и Јованке Шиљак, које то без сумње и те како заслужују.

Под окриљем Митрополије дабробосанске 1887. године формирано је филантропско удружење Крајцарско штедивно друштво православних Српкиња у Сарајеву (у даљем тексту Крајцарско друштво), а на првој скупштини 11.12. (на Материце) 1888. изабрана је предсједница Јованка Бесаровић. Главном одбору 10. марта 1891. приступа једна изузетна жена, Јелена Самарџија, која ће оставити дубок траг на пољу социјалног и националног рада међу Србима Сарајева. Крајцарско друштво низ година снажно ради на помагању сиротиње, а посебно сеоске дјеце, која жељна образовања, скоро “гола живота” долазе у Сарајево на школовање. Због Калајеве ригидне политике временом се јавило одређено посустајање у раду друштва, но 26. априла 1906. на чело долази госпођа Самарџија, доносећи нову енергију и полет.

Број редовних и помажућих чланица се умножава, проналазе се добротвори, обилазе убоги, његују болесници, те дијели храна, одјећа и новац многим невољницима. Друштво је преименовано у Добротворну задругу “Српкиња” (у даљем тексту Задруга), која ускоро отвара дјевојачку школу, ђачки интернат и ђачку трпезу за око 150 корисника, а почиње са радом и њено сиротиште. Задруга се истовремено бори за људска и колективна права угњетеног српског народа, те ради на буђењу националне свијести и његовању српске традиције. Резултати постају све видљивији, па и углед Задруге расте, а са њим подршка дародаваца. Чак и сељаци шаљу храну за трпезу. Ко год је покуцао на врата Задруге у Чемерлиној улици сваком се помогло.

Чланице Задруге “Српкиња” су са својим штићеницама израђивале ручне радове те умјетнички осликана васкршња јаја, као и Ђурђевдански цвијет, што је продавано на врло посјећеним изложбама ради прикупљана потребних средстава. Своје радове су представиле чак и на изложби у Прагу под називом “Српска жена” и добиле високо признање. Тијесно се сарађује са Колом српских сестара и свим другим националним друштвима и удружењима, док су чврсте везе са Београдом држане у строгој тајности. На свечаности освећења Задругине заставе дошле су представнице женских удружења из свих српских земаља. Памти се Јеленин надахнути ватрени говор.

Све помјесне Задруге “Српкиње” из БиХ, њих 24, оснивају свој савез 1911, а за предсједницу бирају Јелену Самарџију, жену ријетке хуманитарне осјетљивости и храбрости.  Те године умире чувена српска добротворка Аделина Ирби, која због дугогодишње сарадње и присног пријатељства са Самарџијом сву своју имовину тестаментом остави Задрузи “Српкиња”.

Кад букне Балкански рат 1912, чланице ове задруге даноноћно прикупљају материјалну помоћ и у тајности је шаљу браћи преко Дрине. У знак захвалности, Црвени крст Србије Самарџији додјељује своје високо одликовање. Стоји податак да су 1913. “сарајевске госпође држале курсеве за његу рањеника, да би полазнице по потреби добровољно ишле у ратне болнице”. Власти то будно прате па им током 1913. праве озбиљне сметње у раду.

А онда, 1914. послије Гаврилових пуцњева у Сарајеву, поче страшна страдија српског народа, а на удару крвожедне руље нађе се све што је српско. Поче Велики рат и рад српских организација, па тако и Задруге, потпуно се забрањује, а по Закону о изузетним мјерама масовна хапшења, вјешања и интернирања у логоре су свакодневна. Но Српкиње Сарајке и у тим условима неуморно дјелују заокупљене бригом за мноштво унесрећених који вапе за помоћ. Стравичан је био помор српске нејачи у Добојском логору, гдје је уморено преко 12.000 Срба, већином дјеце. Логорске књиге казују да су само априла 1916. на грозан начин угашена 643 дјечја живота. Дјеца умиру на све стране у лошим хигијенским условима, гладне, голе и босе масовно односи туберкулоза, пјегави тифус и шпанска грозница. Број ратне сирочади је стално растао. Власти у Сарајеву отварају неколико домова за ратну сирочад: у згради конвиката на Обали, у згради Православне богословије у Рељеву, затим домове на Палама и у Младицама код Кобиљдола (Касиндола), које су водиле часне сестре.

Растурање “Вардара”

Чланице сарајевске Добротворне задруге “Српкиња” су илегално растурале “Вардар”, лист београдског Кола српских сестара, који је у Босни забрањиван и плијењен. “Вардар” из 1907. је поручивао: “Негујмо у нашој деци на првоме месту љубав спрам свега што је српско, јер је она најбољи учитељ. Нека је свако српско дете везано срецем својим за своју Отаџбину: Нека скроз познаје свој народ; нека се дичи његовим врлинама а нека га пеку његове мане, нека му је српска реч најслађа, српска песма најмилија, српско небо најведрије, а српска беда најближа; нека успламти кад види Српску Заставу, а Бели Двоглави Орао нека му је друга икона!”

Поврх свега наступају сушне године 1916. и 1917, киша 1916. није пала од 9. априла до 7. октобра. Завлада глад, посебно у Херцеговини и западној Босни. Ужасна смрт коси људе и на десетине хиљада дјеце. Митрополит Петар упорно позива власти да учине нешто па се почиње са измјештањем дјеце на прехрану у Славонију и Војводину. Посебни одбори пратили су тај процес, а многе Српкиње пожртвовано су се бориле за спас ових малих живих костура. Загрепчанка Јелена Ћук за њих широм отвори врата своје куће и сав немали иметак троши, неуморно пратећи конвоје и налазећи им смјештај.

Слика

Фото: glassrpske.com

Права самарићанка је била и приједорска учитељица Георгина Стојановић. На простор Славоније и Војводине током 1918. стигло је око 14.000 већином српске дјеце.

По свршетку рата стање је тешко и претешко, задругарке са Јеленом на челу поново крећу у офанзиву и опет су у фокусу наравно дјеца, њихово здравље и образовање. Брига о сирочадима је у Краљевини СХС сматрана најсветијим задатком друштва. Видовданским уставом (1921) наглашена је улога мајки и брига о дјеци, а годину дана касније донесен је Закон о заштити дјеце и младежи. Харала је туберкулоза, маларија, срдобоља, рахитис, гушавост, малокрвност, шарлах, крзамак, мале и овчије богиње, дифтерија, пјегави и трбушни тифус, кожне и разне друге болести. Све до почетка 30-их умирало је годишње преко 20.000 дјеце, што је чинило око 50 одсто од свих смртних случајева у БиХ.

Почетком 1919. формирано је Државно одјељење за заштиту дјеце и младежи. Отварају се дјечији домови и диспанзери ради систематског праћења здравља дјеце и спровођења заштитних мјера. Те године у Сарајеву је отворена дјечја школска амбуланта, затим дјечја поликлиника на Скендерији, на челу са др Маром Куртовић. Економски слаба држава се увелико ослањала на помоћ хуманитарних друштава. Јелена Самарџија тада на Палама (Каловита брда) уређује дом за сироту и болесну дјецу.

Слика

Фото: glassrpske.com

Иако већ у годинама и доста нарушеног здравља, крајњим снагама се бори да још нешто учини за те мале мученике. Устаје још за мрака и цијели дан се неуморно стара око њиховог изљечења и опоравка. Дјеци је поред материјалне подршке требало пружити људску топлину и утјеху. Сваком дјетету приступа благо, матерински и ту, на том узвишеном послу, ову племениту жену прије 120 година затече смрт 14. новембра 1923.

Та честита Српкиња родила се на простору данашње Хрватске у признатој српској официрској породици Пелеш. Као образована и умна млада жена прихвата се посла учитељице у Митровици и Вргину мосту, а послије удаје ради мужеве службе долазе у Сарајево. Ова узорна жена је, поред бриге за стотине и хиљаде Српчади, одгојила и на пут извела и петоро своје дјеце.

Тих година на сцену ступа њена, више него достојна, насљедница, Јованка Јока Шиљак, жена челичне воље, дугогодишња предсједница Задруге “Српкиња”. Она ће бити и повјереница државних социјалних органа попут Мјесне заштите дјеце, а потом и Здравственог одсјека земаљске владе. Та жена-борац дуги низ година биће централна личност социјалног и хуманитарног дјеловања у Сарајеву.

Јованка је рођена у селу Врутцима код Врела Босне 1883. године, памти се да је била прва дјевојчица уписана у Основну школу при Блажујској црквеној општини. По завршетку дјевојачке школе, због проблема са властима у Сарајеву, на Цетињу завршава Руски женски институт 1903. Потом се враћа у родно мјесто и ради као учитељица у Блажују, но ускоро јој власти забрањују педагошки и сваки други јавни рад због њених патриотских иступа. Када се ратне 1917. Аустро-Угарска нашла у економском колапсу, њене власти у Босни почеше реквизицију (одузимање) хране, стоке, чак и бакарног посуђа од сељачких породица, које су и саме биле биједне и осиромашене, јер је мушка радна снага мобилисана у војску или интерниране у логоре. Народ се ругао новом цару поспрдном пјесмицом: “Царе Карло и Царице Зита, ратујете а немате жита”.

У таквој ситуацији Јованка са сестром Аном организује побуну жена из сарајевског поља против те отимачине. Оне су се на Илиџи моткама обрачунале са жандармима, а потом протестовале пред зградом владе у Сарајеву. Њих 10 је том приликом ухапшено.

Задруга “Српкиња” под Јованкином управом почев од 1919. отвара девет дјечјих трпеза, гдје ће оброк добијати хиљаде дјеце. У Сарајеву се отварају три обданишта и једне јаслице, а у Стамболчићу отварају још један дјечји дом.

Почиње се прослављати и Дјечји дан сваког 6. јуна, након чега би услиједила Дјечја недјеља, под високим покровитељством краљице Марије. Том приликом су приређиване разне културно-спортске приредбе са томболама и тако прикупљана средства за дјецу. Стоји податак да је 1921. у свечаном дефилеу кроз Сарајево ишло 5.000 дјеце из свих школа и домова. Носиоци организације биле су Задруга “Српкиња”, Коло српских сестара, Просјвета, Соколи и друга патриотска удружења. Поводом вјенчања краља Александра и краљице Марије 1922, младенци су објавили да им се не купују свадбени поклони, већ да се тај новац уплати у Фонд за заштиту дјеце и врло брзо је прикупљено око пет милиона динара. Од те суме Босни и Херцеговини је одмах уплаћено око 25 одсто “за помагање сиротана и напуштене дјеце”.

За руску дјецу-емигранте у Сарајеву је 1922. отворена и гимназија са програмом за кадетско образовање под називом “Руски корпус”. Задруга помаже и ову установу, а многи су Срби о већим празницима својим кућама на чашћење водили младе руске кадете.

Сарајевска црквена општина

И Сарајевска црквена општина била је врло милосрдна и издашна у помагању сиротиње. Само 1929. дала је једнократну помоћ за 120 сиромаха, просјечно по 160 динара, а пред Божић одјенула 50-оро најсиромашније дјеце. Те године су купљене двије куће за дјечји дом и забавиште, које су водиле калуђерице из манастира Кувеждина, подмирујући годишњи трошак од око 180.000 динара. Потом је купљена још једна кућа и уступљена је Задрузи да отвори занатску школу за сиромашне дјевојке. Поред поменутих трошкова, наредне године је дато за “Слогу” 18.000 динара, 20.000 динара шегртском дому, Просвјети 8.000 дин., Задрузи 3.000 дин. и 1.000 дин. за споменик Петру Кочићу.

Почетком 1923. у сиротињским домовима БиХ било је смјештено 848 дјеце, од чега 644 мушких, а до краја тридесетих тај број је порастао на око 2.500 дјеце. Тим голуждравим тићима, које је страшна бура оборила на најниже гране, требала је храна, одјећа, али и топлина породице. Српска ријеч 9.7.1923. апелује на добре људе “којима је бог дао ту могућност” да усвајају трајно или до пунољетства дјецу без родитеља и тако потврде племенитост нашег народа, чинећи добро дјело и дјеци и себи, али и друштву.

Јованка у међувремену одлази у Праг да би студирала на тамошњој социјалној школи, а по повратку се још јаче ангажује. Њеним залагањем отвара се и опоравилиште за слабу и болесну сарајевску дјецу у Цавтату, у којем је до 1937. боравило 1.286 дјеце.

Обнавља се и ранији интернат за сироте дјевојке, а Јованка иницира оснивање Привредног удружења дјевојака и на Скупштини 4. фебруара 1923. држи предавање на тему “Дјевојка у данашњем друштву”. Своје питомце (шегрте и калфе) “Српски привредник” је гледао да ожени штићеницама Задруге “Српкиња”, као узорним дјевојкама и давао им за то солидну материјалну подршку.

Са циљем едукације о хигијени и здравом материнству младих жена, марта 1923. формирано је у Сарајеву и Удружење примаља (бабица), на челу са агилном Александром Јовановић, те Јулком Даскаловић.

Проф. Дамјан Николић и Јованка Шиљак били су алфа и омега Мјесне заштите дјеце, која је финансирала рад дјечјих трпеза, затим обданишта и Пролазне станице за привремени смјештај мајки са дјецом, о којима се бринула госпођа Милка Ђокић заједно са др Стаком Бокоњић (сестра младобосанаца Чубриловића). Финансира се и дом на Палама под управом госпође Радојке Савић, која за свој предан рад доби Орден светог Саве.

Слика

Фото: glassrpske.com

Када је у Сарајеву (Мусала) отворен дјечји диспанзер под управом др Маше Живковић, детаљним прегледима је утврђено да је половина сарајевске дјеце инфицирана туберкулозом. Залагањем Јованке Шиљак у Сарајеву отворена су два Материнска дома (Мједеница и Пофалићи) за незбринуте мајке с дјецом, чија је патронеса поново била краљица Марија. Поврх свега, ваљало је бринути о морално и васпитно запуштеној дјеци, као и слијепима, глувонијемим те “богаљастим и слабо мисленим”.

Јованка Шиљак пише за разне новине и часописе, пропагира, апелује, критикује. Прозива нека женска удружења, која су се потпуно окренуле феминизму, занемарујући хуманитарни рад. На Конгресу против алкохолизма јуна 1925. у Београду она држи предавање на тему “Алкохол и жене”.

Краљица Марија је гајила дирљиву дубоку емоцију према невољницима, а била посебно осјетљива на сузу сирочади, због чега је уживала искрено свеопште дивљење и поштовање својих поданика, али је и широм Европе била позната и уважавана као велика истрајна заштитница дјеце и материнства. Децембра 1935. она оснива Југословенску унију за заштиту дјеце, објединивши тако рад владних органа и разних удружења из те области. На оснивачком конгресу у Београду двије Сарајке - Јованка Шиљак и проф. Вида Чубриловић имале су запажена излагања. На основу програма уније врши се и едукација села на заштити дјеце и породице. У мјестима Пазарић, Хаџићи, Мокро, Подвитез, Војковићи, Трново и другим предавања су држале др Мара Куртовић, др Маша Живковић и др Христина Станковић.

Поред хуманитарног дјеловања, Задруга је важан учесник свих вјерских и националних манифестација, јер вјерност националној идеји и циљевима били су предуслов учешћа у јавном животу. Посебно су његована патриотска осјећања код омладине, па је предсједница Јованка дала и снажну подршку Соколима, прихватајући међу првима “Соколску Петрову петољетку”.

Између два рата највећи дио Задруга (али не и сарајевска) стопио се са одборима Кола српских сестара (КСС), најмасовнијом организацијом у земљи. Одбори КСС у Београду, Сарајеву и Бањалуци имали су своје домове. Великим залагањем предсједнице Маре Павловић, у Сарајеву је септембра 1930. отворен дом КСС. Била је то изузетно модерна зграда површине 620 м2, чија је градња коштала око 1,5 милиона динара (данас зграда Тужилаштва кантона Сарајево). У дому је био смјештај за 100  сиромашних ученица, а на издржавању је било и 80 сиротих муслиманских радница “Гајрета”.

Године 1940. која је проглашена Годином дјетета, Задруга је организовала велику лутрију од којих су купљене двије зграде и у њих пресељен дјевојачки интернат под управом Веселинке Стефановић и женска занатска школа под управом Милице Обадовић. Другог фебруара 1941. Задруга “Српкиња” је одржала своју посљедњу скупштину са предсједницом Јованком Шиљак, на којој је донесен закључак да све чланице заврше курс за прву помоћ и његовање рањеника јер стање у Европи је било критично “па се морамо будно и хитро спремати за догађаје који би не дај боже могли доћи”, истакла је Јованка, подсјећајући на морално-одбрамбене особине нашег народа.

Послије рата комунисти су угасили све српске организације, имовина је конфискована, а архив уништен. Јованка Шиљак, племенита Српкиња лављег срца, скрајнута и заборављена, умрла је у 79. години живота, тачно на Нову 1962. годину.

Прича о Јелени и Јованки је омаж огромном броју честитих Српкиња, које су задужиле наш народ својим узвишеним светим дјелом. Са дубоким осјећајем националне дужности, ношене најискренијим родољубљем, оне су се даноноћно жртвовале да мобилишу све духовне и материјалне снаге свог народа за спасавање слабих и немоћних, а изнад свега дјеце. Слиједећи дух свог времена и “завјетну мисао ослобођења и уједињења”, васпитавале су младе нараштаје у духу националног препорода и јачања народне слоге и јединства. Оне су симбол мајчинства и породице, најсвјетлији примјер саосјећања, људскости и милосрђа. Биле су и ревносне побожне чуварке вјере и српске традиције, поставши тако јаки стуб нације и друштва. Због те њихове незамјењиве патриотске, духовне и етичке улоге, у српском историјском памћењу оне морају имати заслужено почасно мјесто.

Аутор: Драган Мијовић

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Zoran Janković 23.08.2023. 22:13
    Jovanka Šiljak je bila rođaka moga oca po ženskoj liniji. BIla je poznata kao plahovita i uporna žena. Njena unuka je bila prvi spiker Radio Sarajeva po završetku Drugog svjetskog rata.
Најчитаније
  • Пукао рингишпил у Палама
    10h 36m
    1
  • Једногодишњaк у критичном стању након незгоде на зип-лајну
    23h 15m
    1
  • У закључаном стану пронађена мртва браћа
    14h 43m
    0
  • Регистрована козја куга, уништено око 2.500 животиња
    12h 42m
    0
  • Како сам заборавио рођено дијете: Потресна прича оца чији је син умро у колима
    21h 9m
    0