Сарајево. Зима, децембар 1995. године.
Непрегледне колоне сарајевских Срба напуштају вјековно огњиште, носећи са собом све што их је некада везало за град на обалама Миљацке. Сарајево, долино крви и успомена! Издисало је Сарајево. Умирало је једно, а нико тада не слутећи, рађало се ново Сарајево, Српско Сарајево. Ту, у непосредној близини оног великог Сарајева, гдје за Србе мјеста није било.
На издисају 1995. године, децембра мјесеца, тужна поворка Српског живља кретала се из правца Грбавице, Илиџе, Вогошће, Илијаша, Хаџића. Непрегледна поворка камиона, трактора, аутомобила кретала се у непознато, према истоку, заувијек окренувши леђа кућном прагу. Са собом су понијели све. Гробове назор затрпане назор су поново отварали. Са собом су носили и своје мртве, не желећи да им сродници почивају међу туђинима и странцима. И живи и мртви, сви су кренули у пут без повратка!
Већина страдалника мир је потражила у Семберији и Србији. Но, било је и оних, добар дио, који су се задржали на првој српској станици, у Лукавици и Палама, гдје су се већ почетком 1992. године, настанили избјегли Срби прогнани са територије под контролом Алијиних бојовника. Крст на раменима војника, тупо ударање звона из старе башчаршијске цркве, кретала се најтужнија, последња, сарајевска литија на челу са протом Војом Чаркићем, тешким кораком кретала се уз Враца, ка слободној Српској територији.
Некадашње Сарајево, прије ратних сукоба, чиниле су општине Стари Град, Центар, Ново Сарајево, Нови Град, Илиџа, Вогошћа, Пале, Хаџићи, Илијаш и Трново. Иако је већина територије некадашњих сарајевских општина припадала, током рата, Републици Српској, то није засметало свјетским бунтовницима да арбитражним маркером раздијели и раскомада и онако раздијељено и раскомадано Сарајево и његову територију.
Пале, једна од општина која чини данашњи град Источно Сарајево, али је и један од некадашњих десет градских сарајевских општина. Према попису становништва из 1991. године на територији сарајевске општине Пале живјело је око 16 000 становника. С обзиром на географску конфигурацију, општина Пале је словила за тзв. приградску општину.
За разлику од Пала које су и прије рата биле општина са својим сједиштем, општинским и републичким институцијама, планом развоја и ширења, Лукавица, Добриња (дио који је припао Републици Српској), Кула, Војковићи, Крупац, Касиндо и друга насељена мјеста су била само сарајевска приградска насеља, дијелови сарајевских оштина.
Лукавица, насељено приградско сарајевко мјесто, данас је постала окосница развоја и урбанизације града Источног Сарајева. На овој територији и околини, формиране су двије локалне заједнице, општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа, које заједно са општином Пале чине кључну базу привредних, финансијских, културних, спортских и научних дешавања у новорођеном граду Источном Сарајеву. Поред ове три општине Град Источно Сарајево саткан је и од општина Соколац, Источни Стари град и Трново.
Према подацима, посљедњег, и послије рата првог, пописа становништва Босне и Херцеговине, град Источно Сарајево има популацију од 64.966 хиљада становника. С обзиром на велики број факултета са различитим студијским програмима, са сједиштем Универзтета, град Источно Сарајево, а нарочито општине Пале, Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа, кроз град циркулише велики број људи.
На голој ливади, без игдје ичега, али са великом жељом и љубављу, почео је да се рађа нови град. Конституисан је уз представнике некадашњих сарајевских општина Хаџића, Илијаша, Вогошће, Илиџе, Рајловца, Пала, Центра, Старог и Новог Сарајева.
Данас, на тој истој ливади одакле се кренуло буквално са нуле, поникло је модерно и урбанистички уређено градско језгро. На хиљаде стамбених јединица је изграђено, велики број је у изградњи и у плану за грађење. Данас је овде сједиште Универзитета са 15 факултета и двије академије, са преко 15 хиљада студената који хоће, желе и могу да своје знање уграде у јачање града али и Републике Српске која се заједно са градом Источно Сарајево родила, расте и сазријева. У Источном Сарајеву данас имамо и Матичну библиотеку са преко 100 хиљада наслова, Народно позориште, Народну библиотеку Пале, Кинотеку Републике Српске, Галерију Кућански, општинске културне центре. Градски стадион „Славија“, градски стадион Пале, Спортско – пословни центар „Пеки“, Пале, Спортски центар „Војковићи“, спортску дворану „Славија“.
Данас, на територији града бројна су и представништва свјетских компанија, домаћих фирми, многи тржни центри и угоститељски објекти. Олимпијска Јахорина са десетинама хотела и километрима уређених стаза.
Источно Сарајево је прошло ужасан период. Када се родило имало је само избјегле људе и пусто поље. Данас, град Источно Сарајево представља функционалну заједницу. Рођено са Републиком Српком, расте и стасава, јачајући Републику у чијим је оквирима рођено и у чијим ће да се снажи и додатно јача.
Источно Сарајево, с обзиром на свој географски положај, има и кључан геополитички положај. И дан данас трн је у оку моноетничком Сарајеву. Много је оних који неблагонаклоно гледају на развој Источног Сарајева. „Мали град на великом брду“ био је ироничан и злонамјеран наслов објављен у недељнику „Дани“, посвећен послијератном Српском Сарајеву.
Алији, идејном творцу Исламске декларације, није се испунила жеља да границе Сарајева, уз помоћ џихадиста и тадашњих исилових ловаца на српске главе, прошири и на територију данашњег Српског Сарајева. Није се испунила ни Алијина жеља да попије „кахву“ у Војковићима и даље настави пробој ка унутрашњости Српске. Није се остварила ни Алијина, неће ни Бакирова, али ни било кога другог ко има, а има их, сличну жељу.
Рахатни су били кад су уз помоћ бјелосвјетских дипломата успјели да издејствују „прекрштавање“ Српског Сарајева у Источно. Сметало им, смета им и данас, сметаће до вијека, све што има префикс Српско. Али, упркос свему, упркос административном префиксу „Источно“ сви ми, а нарочито сарајевски новомученици, у срцу носе утемељени префикс Српско, и из њиховог срца се неће никада избрисати нити прецртати било којим маркером, па макар он био и у руци бјелосвјетских арбитара.
И данас, тамо гдје се зауставила најтужнија литија, трудом и љубављу проте Воје и вјерног народа, баш као и ново Српско Сарајево подигла се нова, стара, Српска Црква, по узору на башчаршијску, вјековно свједочећи српске трагове у Сарајеву, али и вјечно гарантујући живот новом Српском Сарајеву и Републици Српској.
