Овогодишња побједница у Богојављенском пливању за Часни крст у нашем граду Јелена Симовић каже за портал Катера да јој је била велика част бити међу „витезовима“ који су се одлучили да запливају у леденој Жељезници 19. јануара.

Она каже да је сам чин одлуке да учествује на Богојављенском пливању на ријеци Жељезници за њу представљао велики тренутак у животу, те додаје да није била свјесна момента када је допливала до Часног крста.

- Мислим да нисам била свјесна у првим моментима да сам управо ја та која је дошла прва до Часног крста, јер адреналин од скока у воду и пливања  чини своје. Ипак, мисли се брзо рашчисте и онда вас преплави осјећај топлоте, љубави и бескрајног мира - истиче Симовићева.

Фото: приватна архива

Симовићева додаје да је први пут на Богојављенском пливању за Часни крст учествовала 2019. године на Жељезници, те да је до тада мислила да за њу лично, учествовање у овој манифестацији, није у потпуности примамљиво.

- Дивила сам се људима и њиховој храбрости да пливају. Ипак, видјевши да 2019. почињу пријаве за Богојављенско пливање, у мени је нешто рекло „иди“. Иначе сам особа која заиста ослушкује себе и рекла сам „што да не“. Претходна, 2020. година је била врло динамична за мене, тако да једноставно нисам била у прилици запливати, мада сам дошла да подржим сјајне момке и дјевојке. За мене, а сигурна сам и за све оне витезове који су пливали, велика је привилегија бити дио ове манифестације – каже Симовићева.

Јелена Симовић се већ дуго година бави планинарењем, иза себе има велики број освојених планинских врхова, члан је горске службе спашавања, бави се волонтеризмом и велики је хуманитарац.

- За љубав према планини су криви првенствено моји родитељи. Они су пренијели љубав на своју дјецу, иако сам ја као дијете била потпуно незаинтересована за ноћење у шаторима и мало веће авантуре. Довољно ми је било да шетам у природи, али да су мама и тата ту. Моја браћа и сестра су од малена били врло активни планинари, те је једном приликом моја сестра покушала да ме наговори да идем са њима на тродневно камповање и планинарење. То су били врло тешка убјеђивања, јер ја нисам хтјела да идем, али због њене љубави рекла сам може, идемо. Њене ријечи и данас памтим и често их цитира: „Секо, планина ће дјеловати тако да ћеш се ти напросто заљубити или се никад више нећеш вратити“. Тако је и било. Пут планинарења, затим спортског пењања и алпинизма, а напослијетку и високогорства је дошао сам од себе – каже Симовићева.

Фото: приватна архива

Она додаје да је врло занимљиво било схватити њене родитеље који су јој допустили да оде на први планински успон ван граница сопствене земље.

- Прво што сам попела био је Гросглокнер (3798мнв) у Аустрији. У суштини тада ни ја нисам знала најбоље гдје идем, али стијена је моја љубав, те све може. Битно је да пењем и да је опрема на мени. Био је то сигурно један пролазак у нови свијет који се зове алпинизам. Након тога врхови су долазили један за другим. Морам напоменути да имам заиста добру екипу око себе која је моја велика подршка и уз њих све препреке се лакше савладавају – истиче Симовићева.

Каже да је на почетку бављења планинарењем њена највећа жеља била  да се попне на планину Елбрус, у Русији, која је иначе највиши врх у Европи.

Фото: приватна архива

- Сматрала сам да су то „моји Хималаји“ и да када се ту попнем да ћу остварити своју велику жељу и да даље нећу имати такве апетите, због великих опасности које вребају на свакој експедицији. Моја жеља се остварила и попела сам се на Елбрус, а онда су дошле неке нове жеље. Аконкагва, највиши врх свијета ван вијенца Хималаја је услиједила  - додаје Јелена.

Упознавши различите културе, жеља за путовањима код Јелене Симовић је постајала све већа. Њена највећа жеља сада је да се попне и на Хималаје, те додаје да би била веома срећна да отпутује у Непал и освоји Моунт Еверест.

Планина којој се Јелена увијек радо враћа и коју зна да посјети и по више пута у седмици је Маглић. Каже да су планине лијепе, али Маглићу увијек даје предност.

Фото: приватна архива

- Мјесто које називам својим другим домом јесте Национални парк „Сутјеска“, које је за мене најљепше мјесто на планети. Гдје год одем и одушевим се љепотом кажем прелијепо је, али моја Сутјеска је ипак љепша, па макар за нијансу. Тамо сам одрасла, тако да љепше мјесто не постоји – додаје Симовићева.

Каже да је имала срећу да обиђе велики број иностраних земаља и попне велики број планинских врхова, од којих су неки за њу представљали изузетно велике изазове.

- На таквим успонима човјек се бори са собом, наилази на кризе, јер носи јако велики терет, троши физичку снагу и трпи велике психичке напоре. У свему томе, молитва је увијек била мој спас – истиче Симовићева.

Поред планинарења, Јелена се бави волонтеризмом и хуманитарним радом, те каже да сматра да сваки човјек у свом животу има неку сврху и да чврсто вјерује у то.

Фото: приватна архива

- Сви смо рођени да бисмо нешто дали у овом свијету. Велику радост сам пронашла у томе што волим помагати људима, безрезервно, чинећи ствари чистим срцем. Идеје за реализацијом неких акција се рађају у тренутку, немам обичај да смишљам шта бих сљедеће могла урадити – каже Симовићева.

Додаје да је прије почетка пандемије вируса корона одлазила у болнице, у посјету дјеци, у костимима супер јунака, како би их обрадовала и провела неко вријеме са њима.

- Такви моменти немају цијену. Са собом бих понијела бојанке, бојице, слаткише и све оно чему би се свако дијете обрадовало. За неке је довољно само да се појавим, па да ме не испуштају из загрљаја, дијелећи ми пољупце и чврсто држећи ме за руку. Старија дјеца би често знала да ме питају како сам дошла, ко ме је послао, гдје ми је муж, да ли он спашава свијет и слична дјечија питања. Моје срце је пуно сваки пут када чујем да је неко дијете оздравило и то ми даје снагу да никад не престанем људе око себе чинити срећним – истиче Јелена.

Биографија:

Јелена Симовић је рођена 1995. године у Фочи, гдје је завршила основну школу и средњу медицинску школу, након чега у Сарајеву уписује Факултет политичких наука, на којем је дипломирала 2017. године. Двије године касније је магистрирала на одсјеку за безбједносне и мировне студије.

Разговарао: Миљан Рашевић