Када је крајем 19. вијека млада Београђанка, са погледом пуним одлучности, ушла у зграду Техничког факултета као једина жена међу мушкарцима, мало ко је могао претпоставити да ће управо она промијенити не само архитектонску сцену Србије, већ и начин на који друштво гледа на жене у професијама.

Јелисавета Начић (1878–1955), прва жена архитекта у Србији и једна од првих на Балкану, оставила је дубок траг на лицу Београда, али и у историји за борбу права жена.

Жена испред свог времена

Рођена у угледној трговачкој породици у срцу Београда, Јелисавета је већ у дјетињству показивала велику интелигенцију и креативност. Као одличан ђак завршила је Прву женску гимназију, а затим, упркос снажном отпору патријархалног друштва, уписала Архитектонски одсјек на Техничком факултету Велике школе у Београду, који је дотле био потпуно мушка средина.

Диплому је стекла 1900. године, са свега 22 године, отварајући тако врата женама у свијету српске архитектуре.

Службени архитектa града Београда

Након дипломирања, Начићева је постала службени архитекта Београдске општине, што је само по себи било преседан. Убрзо је показала да јој функција није дата због храбрости, већ због знања и визије.

Њен стил је представљао спој академизма, сецесије и рационализма, а њене пројектe су одликовали елеганција, симетрија и пажња према детаљу, а ово су неки од њених најважнијих пројеката:

Основна школа „Краљ Петар I”

Најпознатије дјело Јелисавете Начић је монументална зграда Основне школе „Краљ Петар I” на Дорћолу, изграђена 1906. године. То је прва школска зграда у Србији пројектована по свим савременим педагошким стандардима. Објекат и данас важи за једну од најљепших школа у Београду – са богатом фасадом, високом умјетничком вриједношћу и функционалним распоредом учионица.

Јавни тоалет на Теразијама

Један од првих урбаних комуналних објеката тог типа у Београду, изграђен 1907. године. Био је изразито модеран за своје време – са водоводом, канализацијом, вентилацијом и просторијама за даме и господу.

Нажалост, овај објекат је касније срушен, али се у историји архитектуре памти као пионирски потез у развоју урбанизма.

Степениште на Калемегдану

Пројектовала је монументално степениште које води од Топличиног венца ка Сави. Овај пројекат је сведочанство њеног осећаја за простор и пејзажну архитектуру. Степениште и данас представља један од симбола Старог Београда.

Капела и споменик на Топчидерском гробљу

Пројектовала је неколико споменика и маузолеја на гробљима у Београду, као и капелу на Топчидерском гробљу, гдје је комбиновала традиционалне и модерне елементе, уз посебну пажњу према симболици и умјетничком изразу.

Стамбени објекти и приватне виле

Поред јавних објеката, пројектовала је и неколико приватних кућа и вила у Београду и Шумадији, нарочито на Врачару и у околини Кнез Михаилове улице. Многе од њих су изграђене у духу сецесије и са умјетнички обрађеним фасадама, што их чини визуелно упечатљивим и данас.

Забрањена због пола

Упркос доказаном таленту, Јелисавета је била ускраћена за положај главног градског архитекте – не зато што није била компетентна, већ зато што је била жена. Законска рјешења оног доба нису предвиђала да жена може обављати такав положај. Тако је њена званична каријера окончана пре него што је у потпуности достигла зрелост.

Рат, љубав и изгнанство

Када је избио Први свјетски рат, могла је, као многи други, да напусти земљу. Међутим, остала је у Београду. Аустроугарске власти су је, због њене националне свијести и утицаја, интернирале у логор Нежидер у Мађарској. Током те принудне изолације, одбила је сваку сарадњу са окупатором, носећи свој идентитет као понос, а не као терет. У логору је бринула о другим интерниранкама и показала велику храброст и моралну снагу.

Њена веза са албанским родољубом Лукеом Лукајем, кога је упознала управо у логору, такође је имала патриотску димензију – у том браку није било одрицања, већ спајања два словенска и балканска духа који су веровали у слободу и правду за своје народе.

Везана за своју домовину

Чак и када је напустила Србију и живјела у Скадру, остала је везана за своју домовину. Чувала је писма, пројекте и фотографије својих радова, и поносно свједочила о свом пореклу. Њена скромност није дозволила да се намеће јавности, али се у круговима интелектуалаца и српских исељеника знало ко је она.

Наслеђе и признање

Јелисавета Начић је преминула 1955. године у Дубровнику у тишини као већина великих уметника, али је тек касније добила признање које заслужује.

Данас једна улица у Београду носи њено име, њени радови се проучавају на факултетима, а изложбе посвећене њеном стваралаштву све чешће указују на значај њеног дјела.

Њена каријера била је кратка, али интензивна, и довољна да покаже шта једна жена може да постигне ако јој се пружи прилика. Била је прва – не само у архитектури, већ и у борби за родну равноправност, у времену када таква борба није имала ни име.