Село Довлићи налази се на територији општине Источни Стари Град, у подножју планине Требевић, са погледом у правцу Сарајевског поља, испод којег се Паљанска и Мокрањска Миљацка укрштају и настављају свој ток ка Сарајеву.

Данас у овом селу, према репортажи Слободана Ковача емитованој у Јутарњем програму Јавног РТВ сервиса БиХ, живи неколико породица, а издвају се презимена Капор, Лучић, Батковић и Кубура.

Довлићима се ширио мирис јесењих плодова и ракијског казана. Екипа БХ телевизије Неђа Капора је затекла док бере шипурак за чај, који је познат као љековит и по витамину "ц".

Неђо Капор - фото: bhrt/screenshot

Истиче да сунчане дане треба искористити за активности и послове на селу.

- Брат и ја смо наслиједили очевину и живимо у истој кући. Бавимо се углавном пољопривредним, сеоским радовима, држимо нешто оваца, а имамо коња, којег користимо за извлачење дрва и у прољетним радовима за извлачење ђубрива и за орање. У селу их има који користе и тракторе, али због терена, више нам одговора да користимо коње - каже Неђо.

Неђо истиче да села полако изумиру, да млади одлазе због школовања, бављења спортом и у потрази за бољим животом, те да су и путеви доста пропали.

Деведесетогодишњи Душан Капор каже да је живот човјека на селу увијек зависио од његових руку и спремности да обавља физичке послове.

Он је за својих 90 година живота упамтио и давна, прошла времена и период како је живот у овом селу некада изгледао, колико је људи некад овдје живјело, те их пореди са данашњим временом.

- Одавде се ишло пјешке, није било никаквог превоза и сви смо, и старо и младо, пјешке ишли до града. Мукотрпан је био живот, а овдје у селу је некада живјело, како ја памтим од малена, и до 200 душа. Било је јако село, највеће у околини Сарајева. Сада, како вријеме пролази, старина одлази зна се гдје, а из села одлазе млади - каже Душан.

Душан и Момо Капор - фото: bhrt/screenshot

Људи на селу су одувијек помагали једни другима, а највише пажње се увијек посвећивало родбини и пријатељима, присјећа се домаћин. Људи су исто тако били поштеђени стреса и бројних других здравствених проблема.

- Болести је мање било, јер су људи живјели у селима. Јела се и здрава храна, а народ је живио од стоке, земље, све што би нашао на земљи могло се појести и то је било здраво. Увијек је било и сира, млијека и кајмака - каже Душан.

Његов син Момо каже да као још дјечак памти времена када су се на селу радили тешки послови, када се рано устајало и касно ишло на спавање.

Момо истиче да је његов отац, такође, много радио и стекао пензију, коју захваљујући Богу, данас дуго и троши, те додаје да за тако дубоку његову старост нема посебног рецепта, већ само генетика.

Да јесен без дима испод ракијског казана је немогуће замислити у Довлићима, екипа БХ телевизије се увјерила  код домаћина Млађена Капора, четири године млађег Душановог брата.

Млађен Капор - фото: bhrt/screenshot

Дубока старост и 86 година живота нису препрека за рад, а он је колегама са БХ телевизије објаснио на који начин припрема воће за ракију.

- Воће мора бити зрело, фино самљевено, довољно воде да се наспе уз неки постотак шећера да се стави, око 2 одсто, да мало више „баци“....Тако знамо од колико степени ћемо имати ракију, а ми пијемо до 40-45 степени, не пијемо баш „меку“ ракију - прича Млађен.

Печење ракије увијек је била прилика за дружење људи, дегустацију ракије, омладина је слушала разговоре старијих и учила од њих.

Иако често скромни, многи људи из села су његовали животне мудрости и треба их послушати кад год нам се укаже прилика, јер касније, можда ипак буде касно...

Видео прилог репортаже из Јутарњег програма БХ телевизије можете погледати и на "фејсбук" страници на линку овдје.

Фото/видео: БХРТ - Радио-телевизија БиХ