Има нешто тешко и опомињуће у томе кад човјек, пролазећи кроз хладовину херцеговачке порте, гдје камен памти молитву, а тишина носи одјек звона, чује ријеч која не припада том простору – псовку. И не било какву, него псовку Бога. То више није ствар обичног бонтона, нити „ружне навике“ како се често олако каже; то је рана на души народа, ожиљак на вјери и свједочанство да смо се, макар и несвјесно, удаљили од онога што нас је одржало кроз вијекове.

Херцеговина је научила да ћути пред светињом. Камен, крш, жега и сиромаштво обликовали су човјека да зна гдје стаје, гдје се крсти и гдје се не говори свака ријеч. Зато псовка, нарочито псовка Бога, у овом поднебљу не звучи само као непримјерена – она звучи као издаја насљеђа. Како би рекао Свети Николај Велимировић: „Кад човјек псује, он не вријеђа Бога – он открива да је себе већ понизио.“

Црква, предање јасно учи да ријеч није празна. Она има тежину, смисао и посљедицу. Свети Јован Златоусти опомиње: „Језик је мали уд, али ако се не обузда, постаје оруђе пакла.“ Управо у томе лежи суштина – псовка није само звук, већ стање душе. Када човјек узима име Божије у псовци, он показује да је изгубио осјећај за светињу, да је навика надјачала савјест, а грубост потиснула страх Божији.

А Свето Писмо је недвосмислено: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога“ (Изл 20, 7). Ова заповијест није пука забрана, већ позив на свијест – да је име Божије свето, да се изговара са страхопоштовањем, а не у гњеву, навици или празнини.

Данас, међутим, свједочимо нечему што је можда и опасније од саме псовке – њеној нормализацији. Псовка је постала свакодневица, узречица, „начин изражавања“. Чује се на улици, у школи, на послу, па чак и у близини храма. И што је најболније – чује се без стида. Оно што је некада било срамота, данас је постало нормално, стил живота

Посебну тежину овом проблему дају друштвене мреже. Простор који је могао бити мјесто свједочења вјере, често постаје поље саблазни. Неријетко управо странице које се представљају као „српске“ и „православне“ обилују грубим језиком, псовком, па и директним богохуљењем. То ствара опасну заблуду – да је могуће бити вјерник, а истовремено користити ријечи које руше сам темељ вјере.

Како упозорава Свети Василије Велики: „Гдје нема страха Божијег, ту се ријеч претвара у безакоње.“ Управо тај губитак страха Божијег – не као страха од казне, већ као дубоког поштовања – коријен је проблема.

У таквом времену, посебна одговорност пада на вјероучитеље. Данас, када је вјеронаука обавезан предмет, они више нису само преносиоци знања, већ чувари језика и духа, ВЈЕРОУЧИТЕЉИ. Није довољно да дијете научи молитву напамет ако истовремено не разумије зашто се име Божије не изговара узалуд. Није довољно знати ко су свети, ако се не учи како се говори као хришћанин.

Вјероучитељ је позван да буде свједок – не само ријечју, већ и примјером. Да покаже да се може говорити чисто, да ријеч може бити благослов, а не оружје. Да дјецу научи да псовка није „нормална ствар“, већ знак унутрашњег пада. Јер ако школа и Црква не обликују језик младих, обликоваће га улица и интернет.

Ипак, православље никада не остаје само на дијагнози – оно увијек нуди лијек. А лијек почиње од сваког појединца. Од тренутка када човјек одлучи да умјесто псовке изговори: „Господе, помилуј.“ То није мала ствар – то је подвиг. Како уче свети оци, навика се мијења навиком. Језик који је навикао на грубост, мора се учити благости.

На крају, питање псовке Бога није питање културе, већ питање идентитета. Ко смо ако нам је светиња постала ријеч за подсмијех? Шта остаје ако изгубимо страх Божији?

Херцеговачки човјек је знао да стане, да скине капу и да заћути пред храмом. Можда је вријеме да се томе вратимо – не из навике, већ из свијести. Јер тамо гдје се чува ријеч ВЈЕРА, чува се и душа.

Аутор: Велибор Д. Миливојевић