Град Мостар није само простор омеђен обалама Неретве, он је слој по слој наслијеђа, емоције и трајања. У том слојевитом бићу града, једно име одзвања дубље од других – Алекса Шантић.

Шантић је рођен 1868. године, и није био тек пјесник који је живио у Мостару, био је пјесник који је Мостар живио. Његови стихови нису настајали у издвојености, већ из самог пулса града, из погледа преко авлија, из шума Неретве, из сусрета и тишина, из љубави и растанака.

Када пише „Остајте овдје“, он не говори само о одласку - он пророкује и наше дане:

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат кô што ово грије...

То је глас човјека који види како се народ осипа, како дом постаје празнији, а успомене теже. То је опомена која и данас има своју тежину.

А када пише о Емини, тада Мостар добија своје најњежније лице:

Синоћ кад се вратих из топла хамама,

прођох покрај баште старога имама...

У том сусрету, у том погледу, у тој тишини између ријечи, створен је симбол који надилази вријеме. Емина није само лик, она је дух Мостара, његова љепота и његова недостижност.

Фото: Велибор Д Миливојевић

Алекса Шантић преминуо је 1924. године у кући Светозара Ћоровића. Његова сахрана била је догађај који је надилазио обичај и протокол, био је то тренутак када је Мостар, као цјелина, без разлика и подјела, изашао да испрати свог пјесника. Такви испраћаји не припадају само великим људима, они припадају онима које народ истински осјећа као своје.

Свој вјечни мир нашао је на православном гробљу Бјелушине, гдје и данас почива у тишини која више говори него многе ријечи. То мјесто није само гроб, оно је опомена, подсјетник на величину која не тражи много, осим да буде достојно памћена.

Ипак, однос према његовом насљеђу није пратио величину његовог дјела.

Родна кућа Алекса Шантић није сачувана као мјесто културе, нити је препозната као простор од значаја за цијели град. Продата је вјерској организацији, без шире друштвене свијести о томе шта то мјесто заправо представља.

Кућа у којој је рођен пјесник који је обиљежио Мостар и његово вријеме није постала музеј, нити мјесто сусрета, учења и сјећања, већ још једна изгубљена прилика да се властита историја сачува и представи достојанствено.

Споменик Алекси Шантићу није био само запуштен – био је миниран. У времену разарања, када су падали мостови, куће и животи, миниран је и симбол. Симбол једног Мостара који је знао живјети заједно, који је знао препознати љепоту у другоме.

Касније је споменик обновљен. Враћен на своје мјесто. Али однос према Шантићу остао је несталан, као да га се сјећамо у фрагментима, а не у цјелини.

Његов лик данас се налази и на новчаници и то на једној од најмањих. Можда случајно, али симболика остаје: величина сведена на ситно, присутна у оптицају, али ријетко у свијести.

Улице Мостара додатно свједоче о том односу. Име Алекса Шантић враћано је уз напор, кроз иницијативе и оспоравања, иако би таква одлука требала бити природна и неупитна.

У међувремену, та иста улица носила је име Миле Будак, једног од истакнутих дужносника у оквиру Независна Држава Хрватска. Није ријеч о изолованом случају - и друге улице у Мостару носиле су називе везане за идеологију Усташки покрет.

То више није само питање топонима. То је питање вриједности које град бира да памти и оних које је спреман да заборави.

Посебну горчину носи начин на који се данас обиљежава Шантићево име и дјело. Манифестације које носе његово име често су сведене на формалност, на куртоазне догађаје са ограниченим дометом и уским кругом учесника. Умјесто да буду отворени простор културе и заједништва, оне неријетко остају везане за одређене групације, које у затвореном кругу обиљежавају оно што би требало припадати свима, неријетко се и окориштавајући именом, ликом и дјелом Алекса Шантић.

Такав однос не чува Шантића – он га сужава.

Јер Алекса Шантић није био пјесник једне групе, нити једног времена. Његова ријеч припада свима који разумију Мостар, који га воле, који су из Мостара отишли и онима који му се враћају.

Град не заборавља одједном.

Град заборавља полако – кроз мале одлуке, кроз прећутане ствари, кроз формална сјећања без суштине.

А Шантић није тражио много.

Само да останемо.

И да памтимо.

Аутор: Велибор Д Миливојевић