О нападу и убиствима, паљењу села и пљачкању српских цивила у Јошаници на Светог Николу 1992. свједочила је неколицина преживјелих Срба.

Ратко Благојевић у изјави је навео: "Окружили су нас са свих страна, а затим су почели пуцати на нас. Тог момента сам био рањен у десни кук. У том тренутку је мој рођак Радомир Благојевић, који је био у мојој близини, потрчао према мени да ми помогне, али није стигао јер га је ра̴фал митраљеске ватре погодио са супротне стране и на мјесту убио.

Био сам рањен испред штале Милосава Јегдића у селу Гапићи. Пошто нисам могао да се помјерам, лежао сам на земљи и освртао се око себе да бих се увјерио да ми се муслимани не приближавају и тада сам видио како Радојка Благојевић излази из своје куће, заједно са Миљом и Милевом Јегдић.

У том тренутку су запуцали, Радојка је рањена у лијеву руку изнад лакта, док су Миља и Милева убијене на лицу мјеста, управо при изласку из куће. Видио сам како се Радојка враћа у кућу, али одмах након тога је поново изашла и потрчала према шуми која се зове Везови равни".

Након рањавања Ратко успијева да се сакрије у грмље док нису прошли муслимански војници. Одлази у кућу Василија Вишњића у селу Медановићи, а којој су већ били Радојка Благојевић и Ристо Црногорац, обоје рањени. Сакрива се у подрум куће.

У записнику са саслушања свједок Ратко Благојевић је навео: "Из подрума сам видио да су четири муслимана ушла у кућу Вишњића, односно већа група њих, а четворица у подрум. Величина подрума је била 3,5 пута шест метара. Зидови су били од чврстог материјала, односно камена. Бацили су ручне бомбе и сузавац. Успио сам да избацим једну ручну бомбу кроз врата. Ни сам не знам како смо Ристо и ја то преживјели".

И Микајло Пљеваљчић описао је подмукли и звјерски напад на село: "Био сам у свом селу Црнетићи у Јошаници. Тог 19. децембра 1992. године устао сам око шест часова и пробудио Јова Пљеваљчића који је био у мојој кући да попијемо ка̴фу. Изашао сам из куће и чуо да се пуца у селима по Горњој Јошаници. Вратио сам се у кућу и рекао Јову да су нападнута села. Узео сам своју пушку и запуцао неколико метака. Одмах потом зачула се пуцњава са свих страна око мог села. Јово и ја смо запуцали, али смо видјели да се пуца са свих страна и почели смо се повлачити, јер смо имали још мало муниције.

Јово је отишао низ брдо, а ја према брду. Сакрио сам се у једну шуму изнад села и видио да муслимани почињу палити моје село и кућу. Запуцао сам на њих, али са друге стране је отворена ватра па сам морао бјежати даље кроз шуму. Видио сам у том моменту да горе сва села, а чуо сам са свих страна да узвикују `Алаху егбер` и `хватајте их живе`".

Миломир Вишњић је испричао да је 18. децембра 1992. године из Фоче дошао у своје село Баждаре да би обиљежио славу Светог Николу. "У ноћи 18. на 19. децембар неколико пута сам устајао и осматрао, али ништа нисам примијетио. Око 6.30 часова пробудила ме је пуцњава са свих страна, па сам се одмах спремио и изашао напоље. Видио сам да пуца са свих страна и да горе околна села. Запуцао сам из пушке, али је одмах почело да пуца са свих страна.

У том моменту у селу је било пет жена, три мушкарца и двоје дјеце. Дјеца и жене су почели бјежати према потоку. Почели су падати и тромблони по селу, па сам се и ја повукао. Пуцали су из ручних бацача, митраљеза и почели палити куће. Пошао сам према селу Хо̷џићи јер је горе било доста жена и дјеце, али је то село горило и нисам могао прићи. Сакрио сам се у један поток и на око стотињак метара видио сам муслимане који су се распоредили у стријелце и чисте терен и то све потоке.

Наставио сам бјежати пошто сам био сам и дошао до села Вашадићи. Успут сам видио да жене и дјеца бјеже према Фочи. Када сам дошао до Вашадића, они су почели палити село, али су се мјештани одупрли и пуцали, те сам им се придружио, почео сам пуцати", испричао је Вишњић.

НАЈВЕЋА ЕГЗЕКУЦИЈА КОД ЈОШАНИЧКЕ РИЈЕКЕ

Након почетка напада српски цивили су покушали бијег из села и окружења. Већина њих се упутила према Јошаничкој ријеци, али управо ту је извршена највећа егзекуција Срба.

Мара Мићевић из засеока Медановићи износи своје свједочанство о нападу на Јошаницу: "На Светог Николу, 19. децембра 1992. године, рано ујутро затекла сам се у својој кући са мужем Васиком. Чули смо неку пуцњаву и прво смо помислили да се наше комшије веселе због славе, а онда смо видјели да горе околна села и да су нас муслимани напали. Побјегли смо према ријеци у шуму, а успут смо срели Дану /Даницу/ Стевановић са двоје дјеце, па смо сви заједно отишли до потока.

Ту су наишла четири муслиманска војника, који су нас одмах ухватили и одвели до Јошаничке ријеке гдје је била већа група муслимана. Ту су мог мужа испитивали, један га је шамарао и одвео до потока, говорећи да ће га убити и заклати. Када су дошли до потока неко од војника је рекао да се један мрда. Кад су пришли води, а ја сам ишла за њима, видјела сам у ријеци тијела Младена Вишњића и његове жене Јеле.

Младен се мрдао, па га је овај, који је водио мог мужа, преклао великим војничким ножем. Послије тога је пријетио и мом мужу да ће га заклати. Након неког времена муслимански војници су отишли, остала су само двојица, који су нам послије краћег времена рекли да бјежимо. Почели смо бјежати према Фочи гдје смо на крају и стигли и нашли спас".

Даница Стевановић испричала је да је 18. децембра 1992. године са двоје дјеце из Фоче отишла у село Баждаре код свекра Манојла да обиљеже Никољдан.

"Сједили смо те ноћи до два часа и отишли на спавање. Око 6.30 часова зачула сам пуцњаву са свих страна. У кући су, поред мог свекра, били Милисав Ивановић и Момо Кулић. Мушкарци су изашли напоље и неко ми је рекао да дижем дјецу, нападнути смо. Узела сам дјецу, и свекар и ја смо почели бјежати низ поток. Када смо дошли у близини села Хо̷џићи, мој свекар је отишао према том селу, а ја сам остала у једном грму. Пуцало је са свих страна.

Прешла сам до под село гдје сам нашла Васику Мићевића и његову жену. Ту смо мало сјели и видјели смо да тројица муслимана иду према нама. Када су нас примјетили рекли су: `Стој`. Дјеца су почела да плачу, а ја сам дигла руке. Пришли су, а један од њих ми је узео ташну и узео 5.500 /тадашњих/ њемачких марака и књижицу на којој је било 2.000 њемачких марака".

У Атласу злочина над Србима у току Одбрамбено-отаџбинског рата И, издање Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, наводи се да су након тога одведени до моста који се налази испод села гдје је испитивана.

У том тренутку пришао јој је један од муслиманских војника и рекао: "Мени су Срби спасили ̴фамилију у Вишеграду, а да нису сад бих те заклао".

Послије неколико часова које су провели на том мјесту већина муслиманских војника је отишла, а са њима су остала само двојица.

"Ту смо са њима били још извјесно вријеме и један ми је рекао да идемо за Фочу. Тако је и било. Ја сам кренула за Фочу са двоје мале дјеце, а са мном и Васика Мићевић и његова жена. Видјела сам да испод моста гдје смо стајали леже Миладин Вишњић и његова жена Јела. Колико сам могла видјети, били су заклани", испричала је Даница.

Приредила: Татјана Парађина