Велики српски пјесник Јован Дучић, који је оставио траг и у дипломатији, умро је 7. априла 1943. године.
Његова лирика - изузетне версификације, језика и пластичности слика - ударила је печат српској поезији у првој половини 20. вијека.

Дипломирао је право у Паризу и од 1912. до 1941. био амбасадор краљевина Србије и Југославије у великим европским градовима.

Дуго послије ослобођења земље комунистичке власти су настојале да га игноришу као ствараоца због његовог политичког опредјељења, лијепећи му посмртно, с времена на вријеме, етикету великосрпског националисте.

Током Другог свјетског рата међу првима је указивао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и стравични геноцид над Србима.

Његове кости су много година након окончања рата пренесене у родно Требиње, а умро је у Гери у САД, у емиграцији.

Већ првом збирком - "Песме", објављеном 1901. у Мостару, представио се као надахнут лиричар и пјесник обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.

Писао је и прозу "Јутра са Леотара", путописе "Градови и химере", "Писмо из Женеве", "Писмо с Алпа", "Писмо из Шпаније", есеје "Благо цара Радована", "Моји сапутници", "Стаза поред пута"/, студије "Гроф Сава Владиславић" и историјске списе ""Вјерујем у Бога и у српство".

Јован Дучић рођен је 1874. године у Требињу.