На данашњи дан, 17. фебруара 1871. године у Требињу је рођен српски писац и дипломата Јован Дучић, чије је стваралаштво оставило снажан печат у српској књижевности, током прве половине XX вијека.

У родном мјесту је завршио основну школу, а потом се школовао у Мостару, Сарајеву и Сомбору. Већ првом пјесничком збирком “Пјесме” (1901) представио се као надахнут лиричар, обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти. Као учитељ је службовао у Бијељини, али га одатле протјерују аустроугарске власти, због критике режима у пјесмама “Ој, Босно” и “Отаџбина”.

Одатле је прешао у манастир Житомислић, па у Мостар, гдје се, заједно са Алексом Шантићем, ангажовао у српском културно-умјетничком друштву “Гусле” и био један од покретача листа “Зора”.

Заједно Светозаром Ћоровићем, истакнутим историчарем и културним радником, бива протјеран из Мостара, 1899. године одакле одлази у Женеву и Париз, на дошколовавање. Од 1910. до 1941. године је у дипломатској служби Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије, службујући у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Женеви, Каиру, Будимпешти, Букурешту и Мадриду. По окупацији Југославије, у априлу 1941. године прелази у Лисабон, а одатле одлази у САД, гдје се истакао међу српском дијаспором, пишући о усташком геноциду над Србима у НДХ.

У јеку ратних дешавања га је затекла и смрт, а његови посмртни остаци су похрањени у порту српског манастира Св. Саве у Либертвилу, у држави Илиноис, гдје су почивали све до октобра 2000. године, када су пренијети у манастир Херцеговачка Грачаница, пјесников завичај.

Писао је и поезију и прозна дјела, међу којима се истичу пјесничке збирке “Песме сунца”, “Песме љубави и смрти”, “Царски сонети” и “Плаве легенде”, путопис “Градови и химере”; есеји “Благо цара Радована”, “Моји сапутници”, “Стаза поред пута”; расправе “Федерализам или централизам” и “Југословенска идеологија – истина о југославизму” и научна студија – “Гроф Сава Владиславић”.