На данашњи дан, 17. фебруара 1871. године у Требињу је рођен српски писац и дипломата Јован Дучић, засигурно један од наших највољенијих књижевника и један од највећих српских пјесника свих времена који је обављао и дипломатске послове.
Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама на подручју данашње БиХ, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао.
Већ првом пјесничком збирком “Пјесме” (1901) представио се као надахнут лиричар, обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти. Као учитељ је службовао у Бијељини, али га одатле протјерују аустроугарске власти, због критике режима у пјесмама “Ој, Босно” и “Отаџбина”.
У Мостару, заједно са Алексом Шантићем, покреће лист “Зора”, а заједно са Светозаром Ћоровићем, истакнутим историчарем, бива протјеран из Мостара, 1899. године одакле одлази у Женеву и Париз.
Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима.
По окупацији Југославије, у априлу 1941. године прелази у Лисабон, а одатле одлази у САД. У Другом свјетском рату међу првима је јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и на геноцид над Србима.
Послијератна званична књижевна критика проказала га је као "четнички опредијељеног".
У јеку ратних дешавања га је затекла и смрт, умро је на Благовијести, 7. априла 1943. године, у Герију у америчкој држави Индијана, гдје је сахрана првобитно обављена, али је потом, исте те године, пренесен у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу.
Земни остаци великог српског пјесника Јована Дучића, допремљени из САД, положени су на 22. октобра 2000. године у гробно мјесто у новоизграђеној цркви Херцеговачка Грачаница, на брду Црквина, изнад Требиња, чиме је испуњена посљедња пјесникова жеља.
До своје смрти водио је организацију у Илиноису, чији је оснивач био научник Михајло Пупин, а која је представљала српску дијаспору у Америци.
Осим пјесама, од којих су неке непролазне вриједности, писао је прозу, путописе, есеје, студије. Његова лирика ударила је печат српској поезији у првој половини 20. вијека.
Јован Дучић – ПЕСМА ЖЕНИ
Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека –
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
