Српски пјесник и дипломата Јован Дучић /1874-1943/, члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво ударило печат српској поезији у првој половини 20. вијека, рођен је 17. фебруара 1874. године у Требињу.
Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама на подручју данашње БиХ, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао.
Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно са писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, у Мостару је покренуо књижевни лист "Зора".
Већ првом пјесничком збирком "Пјесме" 1901. представио се као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.
У Другом свјетском рату међу првима је јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и на геноцид над Србима.
Послијератна званична књижевна критика проказала га је као "четнички опредијељеног".
Пошто је Шпанија признала усташку Независну Државу Хрватску, прекинувши дипломатске односе са Југославијом, у јуну 1941. године Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон, одакле је у августу исте године отишао у америчку савезну државу Индијану, у град Гери, код рођака Михајла.
Од тада до своје смрти водио је организацију у Илиноису, чији је оснивач научник Михајло Пупин, а која је представљала српску дијаспору у Америци.
Осим пјесама, од којих су неке непролазне вриједности, писао је прозу, путописе, есеје, студије.
Умро је 1943. у САД и његове кости су почивале у држави Индијана до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.
