На данашњи дан 1856. године умро је Јован Стерија Поповић, оснивач српске драме и један од најбољих српских комедиографа.

Рођен је 13. јануара 1806. у Вршцу. Због крхког здравља је још као дијете био искључен из дјечјих игара и стално уз мајку. Њихова кућа се налазила на почетном дијелу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне – Велике цркве. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања.

Стеријино позорје

У склопу обиљежавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје“. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са дјелима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дјела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста. Једно вријеме Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном мјесту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвјете. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. је живио у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 10. марта 1856. године.

Књижевни рад

Поповић је своју књижевну дјелатност започео слабим стиховима, испјеваним у славу грчких народних јунака. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недосљедности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису, „Роман без романа“, исмијао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповиједао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот.

Упоредо је радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успјеха. На књижевност је гледао очима школског човјека, педагога и рационалисте.

Стеријина дјела су од 1959. до данас адаптирана у двадесетак телевизијских филмова:

• Лажа и паралажа
• Кир Јања
• Џандрљиви муж
• Родољупци
• Покондирена тиква
• Љубав, женидба и удадба
• Зла жена

Његови први драмски покушаји су невјеште и претјерано романтичне драматизације народних пјесама.

Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успјехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа“, затим „Тврдица“, „Покондирена тиква“ и „Зла жена“, све комедије карактера. Писао је и комедије нарави: „Женидба и удадба“, „Кир Јања“, „Родољупци“ и „Београд некад и сад“. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине.

У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено прије њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф.