Мрак се полако спуштао на дробњачку валу, око које су се стезали испретурани планински масиви, чији су се тамни обриси оцртавали на хоризонту према облачном небу. Распознавали су се грбави изломљени врхови Сињајевине, Лоле, Војника и Ивице, иза које се дизао моћни Дурмитор.
На платоу Мљетичака бјеласала се назубљена формација шатора у логору турске ордије, која ту паде тог 4. октобра 1840. Била је то војска харачлија, опаких злица и прзница из Гацка, Мостара, Невесиња, Требиња и Никшића, коју је Смаил-ага Ченгић сабрао да покупе харач у Дробњаку. Ти Турци су, у ствари, били домаћи муслимани, који сами себе тако с поносом зваше, а само ријетки од њих су као Ченгићи били баш турског поријекла.
С планина је ударао хладан вјетар наговјештавајући скору зиму, јер овдје већ у октобру знају падати сњегови. С првим мраком вјетар преко Крнова и Војника донесе и ситну кишу. Негдје иза поноћи и магла обави уснули логор, из којег су све рјеђе допирали гласови. Ватре се утрнуше и замријеше звуци гусала, уз које су и херцеговачки Турци радо пјевали о Ђерђелезу и другим газијама. Већ се увелико пјевало и о самом Смаил-аги, који је рано дошао на глас као храбар и вјешт ратник.
Међутим, у глуво доба ноћи, опрезно тајом к'о вуци, логор почеше опкољавати чете Дробњака, Ускока и Морачана. План је био на препад задати снажан громовит ударац Турцима, што би осигурало побједу, уз припомоћ својих људи унутар логора. Само неколико часака прије самог сванућа, мртву тишину проломи плотун пушака, кад Срби са Вигњеве Главице оборише ватру на турске страже. У то запрашта са свих страна, па и разбуђени Турци узвратише ватру. Пуцњи се брзо прориједише и наступи оштар звекет сабљи и ханџара, помијешан са повицима и вриском људи. Смаил-ага искочи из шатора и покуша громким командама успоставити борбени поредак, при чему је са исуканом сабљом скочио на првог слободног коња. Али у тај мах и он паде смртно погођен, што додатно поколеба и у бијег нагна његове аскере. Већина панично опучи наниже низ Бару, гдје их дочека беспоштедна ватра и сјеча од чете остављене да пресијече одступницу. Све бијаше брзо готово, међу нападачима, сем седам рањених, не би погинулих, док су се турски губици кретали, зависно од извора, од 70 до 82 човјека.
Овај догађај је имао и своју значајну предисторију, па ћемо кренути тим редом. Турци у августу 1836. ударише на одметнуто Грахово да спријече његово припајање Црној Гори. У помоћ им прискочи 300 Катуњана, које је командант турске коњице Смаил-ага Ченгић, фингирајући повлачење ка Челинском Потоку, лукаво намамио да улете у припремљену ступицу. Ту их је 70 посјечено, што доведе и до пораза Граховљана. Међу палим Катуњанима бјеше и рођени брат Његошев, Јован-Јоко и братанац Стеван, те још седам блиских рођака Петровића. Седам их лично погуби Смаил-ага, а двојицу Мујо Тановић из Невесиња. Главе Петровића бег Русулбеговић однесе у Требиње и окити своју кулу. Кад их Његош покуша дукатима откупити, бег му поручи: "Нема блага за које би дао главу владичина брата, сем ако ми он у замјену пошаље своју." Његошу ово бијаше непреболна рана, а неписани закон тог суровог времена налагао је освету. Како су јуначки Дробњаци били тек формално под влашћу муселима Ченгића, а снажно нагињали ка Цетињу, владика је у њих полагао наде за освету. Он је такође, као и они, одавно тежио да се херцеговачка племена чвршће вежу за Црну Гору, за шта су проливени потоци крви, па му је и ту енергични и опасани Ченгић стајао на путу. При томе, није тајна да је и Смаил-ага горио од жеље да продре под Орлов Крш и посјече "оног влашког калуђера".
Терор
Тог вакта је због тешког зулума рајин гњев против куће Ченгића нагло растао. Смаил-ага је знао из забаве с коња у трку џилитом (копљем) гађати Србе, а за најмању ријеч на њих би потезао кубуру. Говорио би: "Живјећу триста година да вам задам што више јада." Међутим, његов најстарији син Рустем-бег превазиђе баба. Он је с пратњом заптија арнаута чинио грдна насиља, отимачине, свирепа мучења, силовања и понижавања раје. Под кулом у Липнику имао је тамницу у којој су многи сужњи на мукама душу испустили, а испред ње су биле гвоздене ченгеле на које је качио људе. Пјевала се пјесма: "Куд прође Русто, све ће остат' пусто."
Кад Петар Други чу да Дробњаци тог крвника желе убити, он на Цетиње призва њихове кнезове Новицу Церовића, Шуја Караџића и још неке, те ту паде договор да се ипак смакне Смаил-ага, покровитељ свег зла. Знали су кнезови да тако могу племе опет гурнути под сабљу и огањ одмазде, што не би била првина јер је Дробњак у прошлости горио седам пута, а већина њихових предака сахрањивана је без главе. Али већ бијаше догорјело до ноката, а и владика им обећа снажно притећи у помоћ буду ли нападнути.
Новица Церовић као разборит и сабран човјек, хладне главе зналачки је вршио припреме у највећој тајности, као услов успјеха. Он није био говорник вјешт да распали страсти, већ вођа којем се вјеровало. Постепено је уз помоћ Шуја Караџића из Петнице ширио круг поузданих људи, које њих двојица коначно окупише у Добрим Селима у кући Пеја Чупића. Ту се састаше: поп Митар Головић и Милутин Башовић из Пошћења, Окица Јокић и Пејо Чупић из Добрих Села, Симеун Мијовић из Годијеља, Радојица Вилотијевић из Дужи, Петар Кршикапа са Сировца, Јоко Ђурђић из Комарнице, поп Лука Жугић и његов син Филип из Мљетичка, Милоје Косорић и Шћепан-Хамза Томић с Превиша, Мићо Мемедовић из Дужи, Мирко Алексић из Малинска и Спасоје Јакшић из Јунчадола. Овај договор они запечатише у манастиру Подмалинско, кад се, држећи рукама за коло полијелеја, заклеше животима својих најмилијих, биљним, сточним и људским сјеменом и сваким напретком, да један другог неће издати. Иако слутећи тешке посљедице, на крају и обор кнез Ђоко Маловић одлучи да им помогне. Он пише Ченгићу како се прича да га је страх због Грахова, па пуне четири године не долази у Дробњак да купи харач те се и раја прилично одметнула од царске власти. Даље му вели да би доласком повратио ред и кнезовима помогао да покупе заостали харач.
То изазва Смаил-агу, па широм Херцеговине сакупи војску од близу 500 људи. Та ордија крену низ Гатачко поље, до зуба наоружана кубурама, шешанама, сабљама и миздрацима. Јахали су бијесне коње и подврискивали, праћени зурлама и таламбасима. Ударише право на Пиву, а кад бануше старом манастиру, за објед поклаше десетине најбољих брава, бијући успут монахе корбачима. Сјутрадан преко Драгољева избише у Дужи, гдје их прими и угости кнез Ђоко Маловић. Смаил-ага је био бијесан што га ту не дочекаше Шујо и Новица, који се појавише наредних дана, изговарајући се на тешкоће у скупљању харача. Убиједише га да ће то глатко ићи тек кад се он појави са силном ордијом, све да би га увукли што дубље у Дробњак, не бил' "дошао вранац у тијесан кланац". Прво му уредише бивак на Пошћењу, а потом и на згодном Мљетичку, гдје је обиље хране и воде и за људство и за коње. На Пошћењу се Смаил-аги придружи и чувен јунак Ахмет Баук са никшићким Турцима. Ту Ченгић нареди сурово батинање попа Головића због дописивања с цетињским владиком, црном попу тад и руку пребише. Све вријеме несрећни народ им је доносио кајмак, мед и друге понуде, а по вас дан су се пекли јањци на ражњевима. Бијесни Турци су се силили, шенлучили и тркали коњима на Игриштима и другим успутним мјестима. Силни Ченгић је јахао пред њима у сусрет својој кобној судбини. У пространом Мљетичку под Гвоздом му дигоше шатор на бријегу код омаре, испод које има лијеп извор, а остало чадорје размјестише около. Ченгић је ту подозријевао због близине Карадага (Црне Горе) да му не удари "папаз са Цетиња", али га Шујо Караџић умири јер ће он и Ахмет Баук свуда поставити дупле српске и турске страже. Стари хајдук Шујо по плану напада удеси и страже, па једну постави на косу Пјешивац, другу изнад Косорића, а трећу са најбољим дробњачким стријелцима близу Смаил-агиног шатора.
За то вријеме Новица Церовић позва Морачане, на челу са војводом Мином Радовићем, да тихо дођу под планину Ивицу, гдје их сачека у Буковици и поведе Загуљским потоком ка логору. У једном тренутку умало све не паде у воду због питања старјешинства, али енергичним иступом Новице ипак пред зору кренуше у напад, што је описано на почетку ове приче. Епилог по обичају има више верзија, јер је свако братство истицало заслуге својих јунака у овом подухвату. Сигурно је само то да је Смаил-аги главу одрубио Мирко Алексић, а да је централна личност завјере био Новица "српска перјаница", чија је десна рука био војвода Шујо Караџић. Неки муслимански хроничари су писали како је ово био сраман чин, јер су Дробњаци смакли Смаил-агу, иако су му "дали вјеру" за безбједност, заборављајући колико су пута Срби били тако погубљени на превару. И самом попу Милутину, оцу Новице Церовића, паша Селмановић је два пута потврдио гаранције за живот ако дође у Пљевља, а онда га ту посјекао, те је Новица овом приликом светио и оца, иза којег оста као нејако сироче.
Радост на Цетињу
Вијест о исходу боја на Мљетичку са радошћу је примљена на Цетињу. Када су Новица и Шујо са још неким главарима донијели Ченгићеву главу Његошу, народни гуслар је то описао овако: "Цијела се престоница сјази / Није шала Ченгић кад долази / Па свијема мило да га виде/ И онога ко му главу скиде/.../ Па се Његош с главом разговара: / "Дође ли ми, дође Смаил-ага / Нема тога на свијету злата / Да ми плати мојих девет брата / До твојега пресјеченог врата." Дробњаци владици дароваше Ченгићево оружје и његове расне коње Брњаша и Гаврана, а и он њих богато награди, дајући уз то Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана.
Прича се да је Смаил-ага пред полазак у Дробњак питао чувеног мудраца и видовњака Мата Глушца да му прорекне исход тог похода. Мато му увијено рече: "Видим, честити ајане, да ћеш ови пут главом доћи на Цетиње и да ће твоји коњи ту играти и пити воде, а кол'ко ћеш се ту бавит, то не видим".
Али ту овој причи није крај. Премда је Али-паши Сточевићу сметао Ченгићев велики углед, па се сумњало да је са Његошем кумовао завјери, он одмах у новембру диже војску од 3000 пушака да освети Смаил-агу. Хасан-бег Ресулбеговић с том војском попали Дробњак, којем се у помоћи нађе тек нешто Морачана и Бјелопавлића. Главари нејач брзо пребацише у Морачу, а што не стигоше, као и раније, сакрише у пећине Петнице, Комарнице и Турије. Мешутим, код Борове Главе турска сила опколи малобројне Дробњаке и натјера низ литице гдје многи страдаше. Неколико њих под једном гредом од мртвих другова начинише шанац, одакле су одбијали нападе док је било џебане. Кад освоји ноћ, са исуканим сабљама кренуше у пробој, гдје сви изгинуше сем једног, који у зору крвав избаса на Дужи. Бјеше то Јован Мемедовић, имењак и презимењак данас познатог лица са телевизије.
Том приликом Турци посјекоше 120 глава, које однијеше да оките Ченгићев гроб у Липнику. Смаил-агини синови, Дедага и Рустем-бег, уочи Божића 1841. с војском похваташе око стотину Дробњака и отпремише у Мостар. Тамо их 96 посјекоше, међу њима и седам Церовића.
Послије ових догађаја Новица је прешао на Цетиње гдје га Његош именова за сенатора и даде му кућу и млин у Ријеци Црнојевића. Све док се коначно његови Дробњаци не ослободише и не припојише Црној Гори, Новица се у свим важним биткама на челу војске тукао са Османлијама. Док се буде говорило о боју код Жупског манастира и о Девет крвавих острошких дана, спомињаће се име Новичино. Тад он и војвода Мирко Петровић са нешто дружине неким чудом спасише мошти Светог Василија и сакрише у Орју Луку. Године 1856. Новица и војвода Миљан Вуков до ногу потукоше колашинске Турке. Већ сљедеће године он са 2000 Дробњака у борбама на Рудницама, Манастиру, Црквицама и Заграђу потуче војску Дедаге Ченгића. Кад Турци 1859. ударише на Доњи Колашин потпуно их разби Новица с Дробњацима и Морачанима. Године 1860. ево опет Дедаге са војском да преко Брда удари на Ријеку - и опет га дочека и потуче Новица с једним одредом Црногораца. Тад му књаз Никола на капу стави бригадирски знак. И у побједи на Муратовици на челу је Дробњака, а под старост у низу потоњих великих окршаја с Турцима Новица је био савјетник у књажевом штабу.
Новица Церовић је рођен 1800. године, од оца попа Милутина и мајке Станице. Би у колијевци кад му Турци посјекоше оца. Подизала га је баба Симана, очева стрина, "отресита, рјечита и чоечна жена" и брижни стриц Лазар. Књигу је учио код Ускока Оташа Петрушића, а потом у Жупском манастиру код Мостарца Панта Ћука. Уз писменост је имао храброст, здрав разум и поштење, па му већ са 18 година судбина тутну крвав ханџар у руке и на леђа натовари тешко бреме сеоског кнеза. Трезвен и промишљен говорио је мало, али зрело и као домаћин био ваљан усталац. Убирао је харач, потврђивао пресуде и уговоре, одређивао потре и умир, оглашавао наредбе власти и у свему био тачан и ревносан. Новица је био средњег раста, темељит и широких плећа, очи му биле сивозелене, као код већине Дробњака.
Временом постаде најзнаменитији син чувеног Дробњаког племена, а спадао је и у најистакнутије Црногорце свога вакта, међу којима је једини имао титулу бана. Мудар на ријечима и одмјерен у поступцима, био је велики ауторитет и код народа и код главара. Вјерно је 40 година служио господаре Његоша, Данила и Николу. Прву Медаљу Обилића Његош је њему прикачио на груди, те га као луцидног и духовитог човјека водио на своја путовања по Европи. Новица се женио два пута, прво Госпавом од рода Тодоровића из Шипачна, а други пут Ружом Меденицом из Мораче. Из ова два брака имао је осам синова. Био је скроман човјек и никад се није грабио за каквим турским плијеном. У његовој кући све је било просто, к'о у најобичнијег Дробњака. Једном ће рећи: "Јунаци за имањем не чезну, него за образом, а обоје – много је". Старачке дане Новица проведе на свом прађедовском огњишту, гдје се о Савиндану 1895. упокојио прије равно 130 година. Сахрањен је у храму Св. Ђорђа у Тушини.
Сукоб на двору
Кад би се у двору на Цетињу окупили главари и војводе, обично би се разговарало о јунаштву Црногораца и престижу Црне Горе међу Србима. Тако једне прилике, док се разматрало да ли су бољи Србијанци или Црногорци, Новица је мудро ћутао, па га књаз Данило упита: "Шта ти мислиш, Ноко, који су бољи?" Новица каза: "Господару, они у Србији су јачи и богатији, па су зато и бољи". То Данила ражести, па скочи и поче простачки псовати и вријеђати чувеног војводу. Плану и Новица и полеће на књаза, те их други једва смирише и развадише. Од тог дана Новица заувијек окрену леђа Цетињу и пресели се у Морачу.
Смаил-ага
Исмаил Ченгић је рођен у селу Јелашцима код Калиновика око 1780. Већ са 20 година спомиње се као заим Пресјенице код Сарајева. Истиче се током похода Сулејман-паше Скопљака на гушењу Карађорђевог устанка. Гатачки муселим постаје 1812, са сједиштем у селу Липнику, гдје сагради велику кулу, а 1820. под његову власт дође и Дробњак. Султан га 1832. високо одликова због заслуга у сламању побуне Градашчевића и босанских бегова. Умири и побуњени Колашин, а највећу славу стече кад на Грахову 1836. потуче Црногорце. Говорило се: "Да би чојек, ко што јунак бјеше". Смаил-ага је био темељит човјек, средњег раста, риђокос, очију зелених, имао је браду и бркове на рошавом лицу од богиња. Са три жене је имао седам синова.
Пише: Драган Мијовић
