„Фудбал је најважнија споредна ствар на свијету“. Често срећемо ову устаљену реченицу. Они који воле ову јединствену, разиграну и плаховиту игру из ове фразе избациће ријеч „споредна“. Са истим ставом и ја почињем ову причу, причу кад је Соколац био мали Монтевидео.

Свјетска фудбалска асоцијација (ФИФА) основана је давне 1904. године, да би тек након пуних 26 година организовала прво првенство свијета, 1930. године у Уругвају, у Монтевидеу. Котрљала се лопта и у нашем малом градићу, на свакој иоле равној пољани, да би први фудбалски клуб, чувени Гласинац, био основан шест година након првог Мундијала, 1936. године. У овом малом клубу стасавали су велики играчи, а неки од њих успјели су да заиграју и на међународној сцени.

Причом се враћамо у осамдесете године прошлог вијека, када је стадион „Бара“, као и много пута прије тога, бивао домаћин познатим именима и звучним клубовима бивше Југославије.  Те 1986. године, у јулу мјесецу, на „Бари“ , у Сокоцу је заиграо Партизан. Фотограја коју у својој архиви посједује наш саговорник вјерни је свједок овог блиставог тренутка историје нашег фудбалског клуба.

Гласинац-Партизан (1:4), пријатељска утакмица, јул 1986. године, стадион „Бара“ Соколац

У тадашњем саставу домаћег тима, на позицији бека, одбрани Партизана отпор је пружао наш суграђанин Жељко Беатовић, који нам је и пренио ову причу. Вратио нас је у врели љетњи дан, на пуне трибине малог градског стадиона.

Сваког 27. јула била је прилика да се угости нека велика екипа. Године 1986 . имали смо част да заиграмо против фудбалера Партизана у чијем је тадашњем саставу било осам репрезентативаца бивше Југославије. Иако је то била пријатељска утакмица, жеље за побједом није мањкало, причу је отпочео Беатовић.

Црно бијели су играли у сљедећем саставу: мрежу је чувао Омеровић, а играли су Ђелмаш, Радановић,  Вермезовић, Ђорђевић, Вокри, Катанец, Жупић, Стевановић, Ђуровски и Бајовић. Боје и част Гласинца бранили су: капитен Миловић, Марковић, Зековић, Томић, Цвијетић, Башевић, Мухић, Јоловић, Кнежевић, Беатовић и Круези. Тренер Гласинца у то вријеме био је Душан Ковачевић, а тим се такмичио у Регионалној лиги у групи југ.

На овој фотографији је Предраг Томић који је погинуо у протеклом рату, а недавно нас је напустио наш тадашњи капитен, Мирко (Ристо) Миловић. Био је најстарији међу нама, по годинама, свом ставу и понашању. Заслужено је носио капитенски траку. Сјећамо се његове велике издржљивости кад бисмо трчали али и одговорности коју је капитенска позиција носила са собом. Предводио нас је у свему као прави вођа. Остатак овог тима може да свједочи о лијепим успоменама нашег Гласинца и о једном љепшем времену, када се и живот и фудбал волио више.

Да се вратимо утакмици са Партизаном. На одушевљење хиљада навијача Гласинац је први постигао погодак. Након првог гола мрежа гостију остаје празна.  Иако се није играло за резултат, Партизан је у овом сусрету показао своју неприкосновеност постигавши четири гола. Гласинац – Партизан 1:4.

Наш саговорник је, како рече,  фудбалу посветио деценију свог живота. За први тим Гласинца заиграо је у другом разреду средње школе, а поред утакмице која је наша тема, бројне су фудбалске представе остале у његовом сјећању.

Имали смо вјерне навијаче који су свим срцем вољели Гласинац. Није им било тешко да аутобусима путују са нама како би нас подржали и били наш дванаести играч. Њихова посвећеност била је невјероватна.

У подмлатку је играо на различитим позицијама, а са поносом је носио и капитенску траку. Жељко каже да се непланирано најдуже задржао на позицији бека. То је било принудно рјешење, јер се чувени Анђелко Тешан, који је био позван као појачање, повриједио и није могао да игра.

Тешан је као истакнути десни бек, пуну деценију са великим успјехом носио дрес ФК Сарајево, а био је и репрезентативац Југославије. Наш тим је био у кризи пред испадање из Лиге и он је требао бити важно појачање. Његовом повредом остали смо без играча на овој позицији, а на приједлог тренера ова улога је припала мени, истакао је Беатовић.

Мијењао се фудбал, као и приче које је писао стадион „Бара“. У деценијама које су услиједиле све је доживјело своју стагнацију и пад па тако и овај спорт.

Нестао је тај ентузијазам и залагање које се његовало годинама. Сјећам се да смо имали премије, а плаћали су се и тренинзи. Да није све ни финансијски моменат говори и чињеница да је и однос према игри био другачији. Играло се са више срца, а навијачи су знали то да награде. Тај осјећај кад се игра пред соколачком публиком био је аутентичан. Данас су и сама правила помало угушила фудбал. Врти се велики новац, али се душа изгубила, посебно у малим мјестима, гдје су некад фудбалске утакмице биле прави празник.

Једне године датуми испита су се поклопили са датумом припрема Фудбалског клуба Гласинац. Жељка не питах да ли је положио испит, а за припреме рече да је након полагања путовао два дана до Веле Луке у Хрватску, гдје се његов тим спремао за нове спортске успјехе. Испит пријатељства и оданости је положио. Кад већ спомињемо оданост, она навијачка резервисана је и традиционално и породично за вољени Партизан.

Аутор: Бојана Марковић