Све мање људи умије да се искрено повеже са тугом других, када људи изгубе емпатију постају равнодушни на патњу других, а то је у великој мјери посљедица константног медијског излагања које често његује одсуство саосјећања, рекла је Срни психолог Маја Савановић Зорић.

- На неки начин, све више постајемо публика која конзумира патњу других као неку врсту `превише доступне` забаве. Примјери су телевизијске и интернет платформе које током трагедија истичу најсензибилније и најболније детаље само да би привукле пажњу и подигле рејтинг - рекла је Зорићева.

Умјесто да заиста буду осјетљиви на тугу и патњу других, Зорићева је истакла да су медији често у позицији да ту патњу "експлоатишу".

Зорићева је навела да многи медији тако привлаче пажњу и у извјештавањима о томе иду до најситнијих детаља, те навела примјер када су у питању породичне трагедије гдје се у јавност износе дубоки лични детаљи иако они не доприносе разумијевању самог догађаја.

Према њеним ријечима, када људи изгубе емпатију, често постају равнодушни на патњу других и не виде потребу за помоћ.

- Ово је у великој мјери посљедица константног медијског излагања које не само да његује одсуство саосјећања, већ се често на патњу гледа као на нешто што је `природно` у нашем друштву - истакла је Зорићева.

Она је истакла да је посебан опрез потребан када извјештаји укључују деликатне и дубоко личне трагедије, попут породичног насиља, самоубистава, злостављања дјеце или смрти младих људи.

- Ове теме су изузетно осјетљиве, а преопширни и експлицитни детаљи могу додатно увећати патњу и бол како за непосредне учеснике трагедије, тако и за оне који су у већ тешком психолошком стању - каже Зорићева.

У терапији, додала је, често примјећује да су људи који су били изложени медијским детаљима трагедија током раних фаза опоравка склонији да поново проживљавају своје личне трауме, понекад чак изазивајући код себе нове нападе анксиозности или панике.

- У овим случајевима важно је упозорити људе на штетност даљег излагања оваквим садржајима и савјетовати их на сигурније начине информисања и обраде емоција - нагласила је Зорићева.

Она је истакла да детаљно извјештавања о трагедијама има снажан утицај на психо-емоционално стање људи, изазивајући стрес, анксиозност, чак и посттрауматски стресни поремећај код оних који су подложнији, а такође може дати опасне идеје онима који су у осјетљивом психолошком стању, односно нарушеног менталног здравља.

- У психотерапијској пракси сусрећем се са људима који су током лијечења или терапије изразили да су, након што су сазнали за неку трагедију или су били изложени насилним догађајима у медијима, осјетили потребу да поново разматрају своје поступке - испричала је Зорићева, која је и породични психотерапеут.

Навела је примјер да код клијената са депресијом или анксиозношћу детаљи о самоубиству, насиљу или трагичним случајевима могу подстаћи на размишљање о томе као могућем рјешењу за сопствене проблеме.

- Овакав приступ медија није само неетичан, већ и опасан за већ рањене личности које се лако могу идентификовати са извјештајима - истакла је Зорићева.

На питање да ли постајемо "друштво лешинара", Зорићева каже да овај израз није далеко од истине у контексту савременог медијског извјештавања.

Она је истакла да све мање људи умије да се искрено повеже са тугом других, те додала како у терапији често раде на томе да клијентима врате способност да поново осјете и изразе емпатију, што је један од кључних корака у исцјељењу од сопствених личних болова.

На питање шта можемо учинити као друштво да обновимо емпатију и одговорност према трагедијама, Зорићева је одговорила да је важно да друштво преузме одговорност за начин на који конзумира и преноси информације о трагедијама.

- Медији треба да се ослоне на етичке стандарде који подразумјевају поштовање достојанства жртава, избјегавање сензационализма и фокусирање на конструктивне аспекте, као што су помоћ жртвама и превенција - појаснила је она.

На индивидуалном нивоу, Зорићева сматра да би људи требало да се запитају како могу да помогну, шта могу да ураде за другога и како могу да допринесу друштву које више цијени човјечност и солидарност.