Радомир Михајловић-Точак би рекао: Зашто не волим снег? Моје доба је управо тада. Многи градови љети бивају лијепи и садржајно разноврсни али ријетко који на свијету као Сарајево зими буде тако тихо и непримјетно лијеп и свој. Као они први тактови без тона са грамофонске плоче, тако се ушуња и зашушти зима и простре снијег кʼо ћилим џадом од Безистана до Европе. Ту, на старој и клизавој калдрми уске улице, се издиже први европски хотел са топлом водом у својим одајама, који и добија назив Европа. Најукусније баклаве и стециште свих важнијих догађаја приватног и јавног живота, грађанске интелигенције и одабране провенијенције. Девалвирају валуте, људи, па зашто не би и један хотел. Међутим, свако има своју перцепцију стварности и момената у којима се догоде живот и људи, а то без мјеста на којима се сретну не би било могуће. Не треба посебан увод и повод да се баш ту попије кафа, поједе права бечка или ужижне чибук. Свако бира шта му драго у Европи, а ако је још рођендан, љепши вакат за сјести - винути се у пријератну атмосферу с почетка 20. вијека бечког „Централа“, гдје су сједили свјетски и европски интелектуалци - не може бити.
Такав је био један јануар. Централни дио салона уз високо стакло и удобно мјесто као да ме чекало. Хотел је спремно дочекао госте, уз себи својствену атмосферу равномјерно концентрисане граје и неизвјесног жамора. Узгред, репрезентну кровну терасу хотела често су користили локални селебритији за самопромоцију, чекајући звона и езане не би ли се пред камерама свијета пресамитили и представили - уз звукове различитих позива на молитву - за мултикултуралне и европоцентричне личности. Сарајево је, по много чему, служило таквима, савремено речено, за студију случаја али у Европи, као уосталом и цијелом Сарајеву, свега је бивало али понајмање случајности. Управо супротно. Сарајеву се увијек ишло с озбиљном намјером и из њега одлазило с великим разлогом. Никад повремено или случајно, бар не уколико си рођени Сарајлија. За ту разлику су знали и онај са Широкаче кад - иде у град и онај с Илиџе кад – иде до града. Збогом Босно, одох у Сарајево важило је увијек. Сарајево се цијенило јер у провинцијалној држави каква је Босна, њени локални центри имају већи значај и смисао, а камоли Сарајево.
Сарајево је у том смислу било митски град. Европа је зато била и остала персонификација, не само једне кафане или хотела, већ центра града који је незванични велеград и неуспутна метропола. Европа је такве титуларне придјеве граду раскринкавала и свјетлила европејски.
Пришао нам је љубазни и непосредни конобар, брзог и спретног погледа и покрета. Способност конобара да нивелише прилаз столу, уз балансирање релационе дистанце и приватности, умјетност је која треба да га краси. Овај млади човјек је то вјешто успијевао, као ријетко ко, што је мени Европу чинило у моменту додатно европејскијом. Полетни човјек је одавао утисак да и најиндолентнији гост Европе у њему не може поколебати тај таленат и осјећај за људе. То подразумијева одговорност за небројен низ момената у животу људи чијих је он дио, некад вољно или невољно али увијек примјетно и вриједно. Ви сте мене крстили! одзвонило је Европом као почасни плотун. Од тада више нити једна ријеч или покрет није био исти и званичан. Низали су се осмјеси, размјена ријечи, успомена и љубазности али што је изнад сваког бонтона или куртоазије - уселила се харизма и енергија заједнице, која је групу у Европи претворила у покретну цркву – скинију – синагогу. Сваки чин ове мале драме античког типа био је литургија. Ту је све: заузимање мјеста, отпочињање малог перформанса славља, објед и све наједампут поста бого-служење.
Кадионице су, узгред, богослужбени предмет, првотно употребљиван у обредима многобожачких, жречевских али и старозавјетних типова жртвеног прослављања. То се посљедично пренијело и у хришћанску праксу. Постепено је служила само у олтарском дијелу, да би касније била у пракси њена употреба проширена на цијели храм. У њој се налази посуда обима половице љуске дивљег кестена, као унутрашњи дио кадионице у који се ставља угаљ или брикет, који је штити од жара. Треба знати, уз домаћу кафу у Европи се дегустира ратлук или шећер у коцки. Међутим, постоје специјалне бакарне, споља рељефне, посудице за тај слатки програм. Оне своју бакарну боју задржавају и после дуже употребе. Да ли је то до калајисања или бакра, не знам. Оно што знам јесте да је та посудица доспјела као рођендански поклон мени у руке. Љубазни сарајевски и европејски консијерж ми је додијелио овај мали предмет као дар. Схватио сам га не само као поклон, него више као коначно рјешење једначине Навијер-Стокса о кретању флуида.
Када је једна светогорска кадионица нашла и свој кутак и практичну употребу у мом дому, та бакарна посудица се савршено уклопила у њу. Кретање флуида је нерјешива математичка једначина и проблем. Како се дим креће или мијења путању нерјешиво је деценијама. Мени је помало сада јасно. Човјек је по праоцу Давиду цвијет пољски и брзо прецвјета. Дим тамјана или било који флуид је парадигма тог сегмента личности, који се тајанствено и необјашњиво креће и нестаје. Из ове мале бакарне посудице - од посебног ка општем - добија се одговор да човјек као јединка остаје постојан и жив сусретом, а нарочито у крајњем сусрету са Богом. Колијевка Исусова је постала колијевка спасења човјека и Земље. Ова кадионица Европе је апотеоза људске личности, која са различитим мирисним нијансама не ишчезава бесмислено. Човјек као кадионице дим свог реципијента има у вјечном и непролазном смислу сваке твари - Богу и Творцу.
„Кадило Ти приносимо, Христе Боже, на миомирис духовни; које примивши на Твој наднебесни жртвеник, ниспошаљи нам благодат Пресветога Твога Духа.“
Ђакон Божидар Васиљевић
