Le péché m’aurait sauvé.
(„Грех би ме можда спасао.“)
Пресахнуше сузе светитеља, прекину се бројаница богородичина, престаше псаламски шапати: מָרַנָא תָא . Ко ће да Ти узвикне то и да те позове?! Покажи нам! Дођи!
Λόγε, испуни светове свесмислом!
Никада човек није био у дубљој и већој депресији и кризи. То изговара исти човек у сваком готово истоветном историјском тренутку. Никад више не чезнух и не тражих смисао, риче несвесно као лав евроатлански језик и дух. Свака генерација ће уздахнути исто док се не судари сама са собом. Овакав πάθος људске душе утолико је гори јер свет, ако и по чему, онда по законима хоризонталне, људске перспективе јесте осуђен на хладни очај и неминовни крај. Прах, паучина и тмина!
Да није Твоје радости... да и кад патим и страдам, да кажем: изнећу Господе Крст сјајан на ништавну голготицу неприметног животарења свог; уздаћу се у тебе као Давид; осоколићеш ме када за то дође час; неће ми моћи ништа рука непријатеља; удаљен ћу бити као птица небеска од сваке твари. Како је моћна и блага рука Твоја Боже над боговима... ко зна шта би било.
Лувр је свима позната парадигма ових дана и синоним за крађу али осмотримо мало паскаловски из другог угла. Увек се људски дух радовао бунтовништву, слободи али и оштроумности и дубини.
Пре више од тридесет година Лувр је посетила група туриста. Један од експоната у то време била је и слика првобитно позната као „Шах-мат“, дело немачког сликара Фридриха Мориса Реча (1779–1857). До продаје приватном колекционару била је изложена у Лувру до 1999. године. Слика показује шаховску партију између ђавола и људске душе (човека и анђела) у којој човек губи партију.
Водич је показао на слику и објаснио својим пратиоцима о чему је реч, а затим са њима наставио обилазак музеја. Испред слике је сам остао готово непомичан и задивљен велемајстор у шаху, који је дуго посматрао ову величанствену композицију.
Када је приметио да га нема водич је указао посматрачу да се врати са њима и настави обилазак. Тада је велемајстор изговорио нешто што је заувек променило судбу ове слике и перцепцију антропологије и теантропологије наново.
„Ја сам велемајстор у шаху. Свој сам живот томе посветио и на овој слици видим оно што не може да види обичан човек. Оно што ја овде видим јесте да човек није изгубио и да није шах-мат. Човек има још један потез Краљем, са којим може коначно да победи!“
Тада је настао мук и неверица. Слика је променила перспективу, а живот композиције се сав окренуо у корист човека и анђела божијег.
Колики год да је безизлаз, још је већа Божија милост и сладост победе! Колика год је неверица, страх, неповерење и мрак савременог и обремењеног човека, путујућег аутострадама пакла, ипак са Краљем – Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом човек има наду на последљу реч и победу.
Лувр је сад синоним за бунтовно и усхићено. Узрок томе је чињеница да све најбоље и најдивније у људском духу стварано је сакупљено са свих крајева света, те смисао и лепоту која је у оку посматрача налази на зидовима овог паришког музеја. Свакако је ово боље – да те раритетне лепоте сретне грандиозни дух велемајстора, ма како се звали него неки „еко-активиста“ са кантом боје.
Емил Сиоран је из истог данашњег трагичног крика егзистенцијалности узвикнуо прву реченицу текста али и следећу: „Требао сам остати њен (Цркве) грешник, ако не њен верник.“ Дубоки пад интелекта и немогућност да вером разумевамо, одвео је велике умове света у бесмисао и глупост, у коме су бестрага отишли у потрази за „исправним“ поимањем Бога, света и смисла постојања.
Нама данас није много лакше, напротив, свакој је новој генерацији најтеже, не само из психолошких разлога, колико због тога што је то уистину прва генерација која се суочава са неким новим видом искушења.
Шах-мат је када с Краљем одиграм свој коначни, победнички потез.
Ђакон Божидар Васиљевић
