Од свих кафана, кафића, ресторана, а било их је одувијек у једном таком малом мјесту као Пале, ја памтим само двије и још поврх тога „Сретину колибу“, али „Сретина колиба“, је прича сама за себе. Оних лијепих година 70-тих, прошлог вијека, док је и драги Бог ходао паљанском долином, мени су урезани као длијетом у кору мозга, остале кафане, Вулетов „Багрем“ и  кафана „Код Мише Ћеле“.

Кад се „Багрем“ отворио, седамдесет и неке, постала је у почетку – предстаница, као кафана да се удахне још мало снаге, прије напорног марша до дискотеке у „Туристу“, а годинама послије и диска у Домовима извиђача.

У „Багрем“ се у почетку, ишло и са надом, да ћеш наћи неког моторизованог да те „баци“ до „Туриста“, иако је таквих у то вријеме било мало, на прсте их набројати. Они су у врх главе возили фићу, тек по који тристаћ или стојадин. Југо је тада још био мисаона именица и био је у фази пројектовања прототипа.

Ех, сад ће се наћи неко, па рећи, шта је фалило мало по свјежем ваздуху прошетати до „Туриста“ и протегнути из разоноде онако, ноге. Али, како то урадити зими, а зима је на Палама тада била и до шест мјесеци!? А те зиме су биле, баш као и ова сада, са по метар и више снијега. Некад се знало и по највећој вејавици пртити стазу до „Туриста“.

Чувена "Танкерица"/Фото: С. Џанко

Тих година је, дуга коса до рамена била сасвим нормална ствар за нас рокере, срећом, у исто вријеме (за разлику од кожњака и ролке, који су дошли у моду мало касније), уђе у моду и она зелена трофртаљна јакна „танкерица“, није „вијетнамка“ него баш, „танкерица“. Неки су је звали и „ђубретарац“. Она је била постављена и са уграђеном капуљачом, обично два – три броја већа, па смо се у њу као мумије умотавали и то нам је често, животе спасавало. Лако је било убити петак вече и суботу вече на Палама у љетном периоду, али хајде то уради зими.

Обично се суботом, по традицији, прала коса, па ти мајчин сине изађи зими на минус 15 или 20, пјешачи, готово мокре косе, толике километре са Корана до „Туриста“. Ни дан данас не знам колико је километара то било. Један наш друг из младости је тако умро од упале мозга, јер је изашао мокре косе, а ето није имао танкерицу или капу на глави. Најгоре је пак било, прећи онај брисани простор од задње зграде – „Зекине“ па преко пруге до основне школе, а ту је сјеверац откидао, што каже мој кумашин, ту брале, уши отпадају, а умњаци расту. Тих педесетак метара није могла ни танкерица заштитити, већ се та дионица претрчавала.

Кафана „Багреми“

Кад се такви смрзнути дочепамо „Багрема“ са врата се већ наручивало кувано вино, да се колико, толико откравимо. Вулета Кошутића, газду кафане, нико није волио, али је његова жена Зорица, која је радила као конобарица, била сушта му супротност. Увијек са осмијехом и ведрог духа нас је дочекивала. За сваког је имала пар лијепих ријечи. Била је поријеклом Далматинка, да л' из Шибеника или Задра, али је због дугог боравка у Њемачкој, гдје се и упознала са Вулом, донекле изгубила далматински дијалект и причала онако, нашки.

Унутрашњост кафане се састојала из двије просторије. Чим се улазило у кафану, одмах од улаза био је шанк и у тој просторији је било некако хладно, без интиме. Као на пролазној аутобуској станици. Моје друштво и ја нисмо никад ту сједили. У другу просторију се улазило кроз ламперијом украшену аркаду. Можда лажем, али бих се заклео да је под био покривен црвеним тепихом. Ту је било осам столова. Сваки сто је имао по шест од масивног дрвета направљених столица.

У дну просторије са лијеве стране је био џубокс. Шта, не вјерујете? Ма прави џубокс и то први у Палама и први у мом животу. То је било тада чудо, као да ти данас Харис Џиновић пјева за столом и то само теби. А било је пјесмица, правих хитова тада. Сјећам се као данас: Полетјела голубица са Башчаршије, па Доктор за рокенрол, Молитве за Магдалену, Сребрених крила и Ох, ох, Ана. Од оних страних је била "Angie", па "Night in white satin", од "Smokie" оно, "Living next do to Alis" и мени некако посебно драга пјесмица, "Mull of Kinture" од Паула МекКартнија и "Wings".

Ето ту, у тој кафаници и уз те пјесмице смо се ми момчићи од 18, редом заљубљивали, некад туговали, некад се веселили и све то и тугу и радост залијевали гемиштом и гушили се цигарама. Ми смо тада били, што средњошколци, што студентарија, вазда кокузи. Што год су нам родитељи давали за џепарац, њима је било пуно, а нама премало, тако да смо обично наручивали и то највише због количине, флашу бијелог Самотока и флашу киселе и то је било то, развуци цијелу ноћ.

Временом, кад се диско у „Туристу“ затворио, „Багрем“ је остао као једино мјесто за наше дружење. Како смо постајали стални гости Зорица нам је знала давати пиће и на вересију, што смо  временом, све чешће користили. Од свих је то Цера највише зналачки користио, јер му је Вуле био неки даљи рођак, а Зорица му никад није одбила дати пиће на дуг.

Некад се знало десити да неко од нас изненади са неком екстра туром и тај је одмах добивао епитет ледаџије, по једном типу (глуми га Ли Марвин) из филма „Чекајући ледаџију“ који је увјек својим другарима, који су иначе алкохоличари и вазда кокузи, плаћао пиће. У Багрему је, иначе било разноврсне публике, сви су имали, скоро па резервисан, свој сто.

Ту су били фудбалери „Романије“ праве баје, спорташи, локали, вазда к'о смукови, имали довољно пара и пили, тада популарни шток. Радничка класа из „Фамоса“ је такође имала свој сто. Они су углавном пили клипаче, оно „Сарајевско пиво“ од пола литре.

Радничка класа из „Пилане“ су обично сједили за шанком и не знам шта су пили. Један сто је био резервисан, за главне рибе оног времена, Милицу и сестру јој, обје плавуше, к'о с мора, те Јагоду, Мину, Брану. Оне су све биле запослене и у „Багрем“ долазиле са својим аутима. Ми онако без пара, могли смо само уздисати за њима. Како смо се ми момчили, а били смо некако сви љепушкасти, са дужим косама, за нас су се лијепиле и за нама уздисале шипарице, путерице, како смо их ми од миља звали.

Оне такође без пара, осим за једне кока коле. Временом су и оне, у почетку стидљиво, а послије све чешће почеле долазити за нама па и са нама у „Багрем“, а онда и остајати и до касне сате (иако свјесне галаме, па и врућих шамара, од родитеља, кад дођу кући).

Ускоро је наш сто постајао најбројнији. Нас „хашишаре“ радничка класа, свеједно да л' из „Фамоса“ или из „Пилане“, никако нису подносили. Звали су нас подругљиво, због наших дугих коса, „хашишарима“ (тај хашиш, одговорно тврдим, нико од нас нити је пробао, нити смо тада знали, како то изгледа). Из њих је избијала љубомора на сваком кораку, због женског друштва, којим смо, временом у све већем броју били окруживани. Још, поготово онда, кад је прорадило диско у „Домовима извиђача“, а у којем смо ми пуштали музику.

Кафе-бар  „Код Мише Ћеле“

Ако смо ми „хашишари“, временом, водили главну ријеч у „Багрему“ и „Домовима“, радничка класа су били своји на своме у кафани „Код Мише Ћеле“ која се у међувремену отворила. А то је раздобље, које је обиљежило читаву једну епоху у развоју Пала.

Кафана код Ћеле није била само стјециште рабаџија него и свих оних протува, од ситних криминалчића до оних криминалаца крупног калибра, којима је пребити човјека, опљачкати па и убити ако треба, било као хљеба се најести. Код Ћеле се почело друштво скупљати тек послије пола ноћи, кад се свугдје, све затвори. А кафана је радила цијелу ноћ. Уствари није ни имала радно вријеме.

Некад, када се игра барбут, кафана се закључавала, ко се затекао унутра, затекао. А коцкало се у велике паре. Ту је ипак главну ријеч имао мој комшија Нијаз Селмановић - Ђилдо.

Ми „хашишари“ смо у почетку, зазирали од те рупе од кафане, како смо је звали. Али једног дана, ја био DJ у тек отвореним „Домовима“. Приђе ми за пулт, сјећам се ко данас, тип ћелав у кожној јакни, онако конспиративног изгледа, види се да припада криминалном миљеу. Пита ме јесам ли ја тај и тај, да је он Мишо Ћело, ето купио је џубокс „Квадро“, како каже, па ако имам времена да навратим код њега, да видим тај Џубокс, пошто се, ето, ја разумијем у музику и да му напишем списак „синглица“ које ће он купити за џубокс.

Хајде да га не разочарам, обећам да ћу доћи да то погледам. И стварно, ја и Тупче једном послије диска, отпративши наше дјевојчице кући, онако уз пут свратисмо код Ћеле. Мислим да је био крај јула 1978. године, ако се добро сјећам. Кафана је била у центру Пала, са главне цесте се скретало у правцу Миљацке, тачно у другом смјеру од некадашњег врло популарног кафића „Галерија“, смјештена у приватној кући. У приземљу гдје је намијењен простор за гаражу Мишо је отворио кафану.

Наводно је дуго година био по Њемачкој, бавио се тамо сумњивим пословима, да ли са проституткама, ко ће му га знати, па је чак тамо, наводно и робијао. Кафана је више личила на неки подрум. У првој сали осим за шанком, обично није било никога, док је у другој сали, која је имала само један мали прозорчић, била атмосфера као у борделу, пригушено црвено свјетло и патос прекривен јефтиним плавим итисоном. Столови су били ниски, оно намјенски прављени у браварској радњи и покривени глатким фурнирским плочама. Столице ниске, меке, тапациране, такође кућне израде. Зими се та просторија гријала, пећицом на угаљ „Крека-Весо“. Кад смо тад први пут ушли у кафану, дочекала нас за шанком Мишина жена, конобарица.

Утегнута у тијесну црну кожну сукњу, преко које је кипило сало, џинс кошуљу и исте црне боје, као сукња, кожно прслуче. Заклео бих се да је имала и кожни шешир на глави. Наводно, да је била из Загреба, а сви су је знали под надимком „Мајкица“. Рекли смо јој ко смо и да тражимо Мишу. Она нас уведе у другу просторију, а Мишо кад ме је познао, ће онако театрално, као да представља предсједника и потпредсједника Америке завикати, да га сви чују: „Ово су моји гости вечерас, Мајкице, дај им да једу и пију шта хоће, све је на мој рачун“.

А за јести, код Мише Ћеле је било, зависи од прилике, сендвича, кобасица куханих у води и тврдо куханих јаја. Сендвич је обично био са танко изрезаном, оном сапуњавом сланином или од јефтиног паризера, кобасице су биле испуцале у води од дугог кухања и опет наново, у истој води кухане, све док се не продају. Јаја су била бетонски тврда од кухања, а дуго некад и предуго су се, послије Васкрса јела шарена јаја, па све до краја маја. Али кунем се, у животу сам имао прилике да једем баш специјалитете, јео сам некад и у реномираним ресторанима, широм свијета, али и дан данас, кад добро огладним и кад пожелим појести нешто за своју душу, сјетим се тих сендвича и тај угодан осјећај ситости послије њих.

Е, онда се, послије тих сендвича, могло наставити пити и до зоре, код Мише Ћеле. Отворено говорећи, годинама касније, моја раја и ја никада нисмо ушли код Ћеле тријезни, а под два, увијек смо ту улазили гладни, исплаканих стомака, што гемиштом, што пивом. Шта год да нам је донесено за јело, за нас је то била млада јагњетина са ражња (код Гојка, изнад Јабланице).

Разгледница са Пала/Фото: М. Бичић

Пале осамдесетих година

Елем, кад смо први пут ушли, одмах ми у очи паде публика. Оне рабаџије из „Фамоса“ и „Пилане“, па неки типови који су са мном ишли још у основну, а онда неким чудом нестали из мог живота и нормално, пуна сала оних типова, сумњиве прошлости и још сумњивије будућности, те локални алкоси, као Керли, Жуна, Џо, некакав Витко. Неки су данас, кад ово пишем, већ одавно мртви, Бог да им душу прости.

Ту негдје, поред те пећице је испод тог јединог прозорчета, трештао џубокс марке Квадро, сав у флуоресцентним плавим лампама. А трештали су народњаци и то баш они „гдје ме нађе“ за „иза дванаест“. Изнад џубокса урамљен чланак из „Ослобођења“ под насловом „Пуцњи из бара“. Неко је некад потезао ту пиштољ и ваљда и пуцао, па то у црној хроници, у „Ослобођењу“ објављено, а Ћело то љубоморно чувао. Више, што су му кафану назвали баром, него због пуцњаве. Јер ту није прошло вече без белаја.

Једном је неки разбијач, потјерао и Ћелу и Мајкицу ножем јер му нису дали пиће, а они нагуле једно за другим да бјеже, кроз оно мало прозорче. Мајкица некако и збрисала, а наш Керли, иначе локални алкос и провала од човјека кад је пијан, ухвати Ћелу за ноге и рече: „…стани Мишо, нисам ти платио гемишт“. Годинама се Пале смијало на ту Керлијеву фору.

Ту нашу прву ноћ код Ћеле, знам да је онај поменути Витко, сваку другу флашу пива разбијао себи о главу. На општи смијех и задовољство публике. И ја несрећник, ето ту доживио своје „ватрено“ крштење.

Наравно да је заборавио Ћело зашто је он мене звао, а ја и Тупче широм разгорачених очију, упијали све те новине, кад нашем столу приђе један Бране, такође звани Ћело (знао сам га док смо возарили Ћиром у Сарајево у школу). Пита јесам ли ја Суки, видим, пијан. Потвдно климнух главом, а он ће ти: „Поздравио те Зока са станице и реко да ти ово пренесем“ и звиз главом у нос.

Тај Зока је управо био један од тих из Фамоса што нас нису могли, сазнам касније. Док дођох себи, нос крвав, нас развадили (ко фол, јер се нисмо ни тукли, нити сам ја знао шта се десило и „ко је угасио свјетло“), мало послије он долази, извињава се готово плаче, ето жао му, касно ме ето познао, шта ћу попити. Мишо већ звао милицију. Узела нам милиција податке. Ја се тако разбијеног носа измирио са Браном, готово се изљубили, али сам се ја ипак зарекао, да више никад моја нога у ту рупчагу неће крочити, а онда ми један мрачни тип, који је био код Ћеле инвентар рече: „Па пробио си лед јуначе, нема тога који бар једном у Ћелиној кафани није добио по носу, немој да ти то срцу тешко пада. Тебе, овдје више никад нико прстом неће дотаћи.“

Тако је и било, сваки пут и то годинама послије, кад нисмо имали гдје и кад је све било затворено ишли смо код Ћеле. А туче, белаја, пуцњаве, потезање ножева, разбијених глава, носева, тога је увијек било на дневној бази. Некад је било и досадно ако тога није било. Ал' ето, нас више никад, нико, није дирао. Лагано се, временом, топила и та нетрпељивост радничке класе према нама „хашишарима“, па смо се знали заједно, а највише на њихов рачун (јер смо ми вазда били кокузи) и добро изнапијати.

Никад ми нису сметали ни ти народњаци „гдје ме нађе“, нити сам их слушао, нити сам због њих ту долазио. Код Ћеле су сви људи долазили из два разлога, да убију тугу или радост у алкохолу, а и зато, што Пале тада и у то доба, није нудило никакву другачију алтернативу. Једно је ипак остало писмено забиљежено из тог времена и то у архиви паљанског судије за прекршаје.

И Бране Ћело и аутор овог текста, моја маленкост, су проглашени кривим и морали платити глобу због ремећења јавног реда и мира, (или одлежати 7 дана затвору). Покојни судија Глоговац је на моје питање, зашто сам ја крив, образложио, да је недолично једном студенту Филозофског факултета, да улази у такве објекте. И да та казна има више, поучни карактер. Образложење нисам тада разумио, али сам казну платио.

Ето тако су изгледале те двије кафане моје младости, обје ми подједнако драге, а толико другачије. Остала је још једна, коју не знам како да назовем, да л' уопште кафаном, а сви смо је звали „Колибом код Срета“. Њу и атмосферу у њој да би описали, е зато човјек мора бити, баш добро инспирисан и о томе, један, други пут.

Пише: Суад Џанко