Лукавица 1994. године
У прољеће 1994. године, у Сарајеву је дошло до комешања због такозваног "Тенк споразума" између УН и Војске Републике Српске. Специјални изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја, дозвољава да конвој од седам тенкова Војске Републике Српске прође кроз "зону искључења" око Сарајева, за јачање српских положаја у области Трнова, гдје се очекује муслиманска офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.
Споразум између Војске Републике Српске и Акашиа изазвао је хистерију у руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум отказан.
Међутим 6. маја портпарол УН изјавио је да српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се раскине уговор није потврђена из штаба УНПРОФОР-а у Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних снага. Оштрина у свему овоме је додата причом о "нестанку" једног од тенкова Војске Републике Српске негдје у пролазу. Један српски тенк, лутајући брдима око Сарајева изазвао је озбиљно комешање између лидера муслимана и Уједињених нација. Али тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским оружјем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.
Грбавица 1994.
Осамнаестог септембра тзв. АРБиХ неочекивано напада из правца Грдона, покушавајући да одузме сјевероисточно предграђе Седреник. Почетним изненађењем, тзв. АРБиХ избацује српске јединице са положаја али до 20. септембра Војска РС враћа изгубљене положаје.
Сарајево 1995. - неуспјели покушај деблокаде града
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. крајишки корпус Војске Републике Српске. Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. романијски мјешовити артиљеријски пук, те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-романијском корпусу Војске Републике Српске је било још око 6.500 бораца.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час, а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.
Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса тзв. АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово. Посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата, Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.
Дванаеста дивизија тзв. АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљи развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
Шеснаестог јуна 1. илијашка бригада је након силних напада муслимана на Чемерску, морала са позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац-Олово.
То је, без сумње, је био један од најтежих дана за борце Војске Републике Српске око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили наредовање према Требевићу, практично блокирајући снабдијевање српских снага на путу Пале-Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.
На позицијама на Требевићу тзв. АРБиХ је 17, 18. и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и предсједник Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије тзв. АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дијелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.
Дванаестог јуна 109. 181. 145. и 182. бригада тзв. АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086 м.) одбијајући 1. гардијску мт. бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса тзв. АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
Од 19. до 24. јуна 12. крајишка лака и 4. подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође, 1. гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске зауставља офанзиву непријатеља на шест км од Калиновика, сачувавши значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.
Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса тзв. АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена. Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз прсте, док Генералштаб Војске РС хитно прикупља силе контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој страни.
Седамнаестог јуна 3. сарајевска бригада Војске Републике Српске разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом брду још увијек могу да угрозе комуникацију између српских снага, али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице тзв. АРБиХ на Дебелом брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву, али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече, 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело брдо, али и муслимани су били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.
Јуна 21. вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог.
Јуна 22, након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.
Трећа сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве.
Јуна 26, код Трнова, 65. заштитни пук Главног штаба ВРС у продору под командом Миломира Савчића разбија и избацује 14. дивизију тзв. АРБиХ са доминандтних висова изад пута Сарајево-Трново, а за ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обје стране користе за прегуписање, те се борба наставља 28. јуна, када 1. илиџанска бригада са западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је био ријетки планински терен око града гдје је српска војска могла да користи тенковске јединице као маневарске снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја напуштену фабрику али након контранапада 102. мт. бр и 143. бригаде тзв. АРБиХ, враћају се на првобитне положаје.
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУП-а РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, муслимански борци сада умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.
Јуна 28, команда тзв. АРБиХ је наредила обуставу офанзиве признавајући пораз. Ни један од циљева операције на деблокади Сарајева није постигнут. Муслимани нису успјели да побиједе са далеко бројнијим снагама, главна нумеричка надмоћ тзв. АРБиХ у односу на Војску Републике Српске се показала бескорисном, напротив ВРС је у најтежим условима успјела да у кратком временском периоду заустави офанзиву на сва три главна напада непријатеља и контранападом поврати изгубљене територије.
Губици Војске Републике Српске су износили око 200 погинулих и 600 рањених бораца, док је тзв. АРБиХ имала далеко страшније губитке, више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Наставиће се...
