Ђурђевдански уранак представљао је један од најпознатијих народних обичаја окупљања и прославе у природи, који је повезивао људе различитих вјера и традиција.
Кроз овај текст приказан је његов значај у друштвеном животу, као и начин на који је временом изгубио некадашњу масовност и популарност.
Иза нас остаде овогодишњи Ђурђевдан, а пред њим и Први мај, празници и нерадни дани које већина проводи у кругу блиских људи уз добар залогај и по коју чашицу пића. Но ријетки су данас они који знају да је те празнике у прошлости политика довела у врло тијесну корелацију, па ћемо на ту чињеницу бацити нешто свјетла.
Наиме многе, чак и вјековне, традиције наших простора временом су нетрагом нестале или добиле неки сасвим други карактер и форму. Нешто од тога је "заслуга" природног процеса промјене начина живљења кроз историјски слијед друштвених преображаја. Насупрот томе, многе традиције су грубо укидане или ометане од стране окупатора, а неке су докинуте идеологијом комунистичког режима. Тако је стара традиција ђурђевданског уранка 1945. године, мање милом, више силом, "преправљена" у првомајски уранак. Но, да ми прије свега видимо шта то бјеше ђурђевдански уранак, за којег многи ни чули нису.
Тај народни обичај судећи по неким магијским радњама датира још од паганског вакта, а послије је везан за празник светог великомученика Георгија, и то на дан када га светкују православни, 6. маја по грегоријанском календару. Обиљежаван је свуда гдје живе Срби, а још од турског вакта чак и муслимани, посебно варошки, масовно су на тај празник правили излете (тефериче) у природи. И други су православни празници били предмет заједничког народног окупљања и прославе, попут Илиндана (Алиџуна). Еснафи, цеховска удружења занатлија често су "о српским свецима" правили своје посебне тефериче. Том приликом су шегрте "подизали" у калфе, а ове у мајсторе, који су морали снијети трошак феште. Турци су и порез (харач) убирали два пута у години, на Ђурђевдан и на Митровдан.
Фото: glassrpske.com
Када је у питању сам ђурђевдански уранак, ни аустроугарске власти нису у њега дирале као фолклорни реликт, премда су подозријевали на ма какво заједништво Срба и муслимана. Тако сарајевска Српска ријеч 7. маја 1907. пише да је Ђурђевдан пао у понедјељак, други дан православног Васкрса, и да се "том празнику из године у годину радује цијели град и старо и младо и богати и сиромаси. Ништа мање од Срба прослављају га муслимани, врвећи већ зором на Ђурђевдански уранак". Даље стоји да је то дан општег великог весеља и теферича у Сарајеву и околини, али и цијелој БиХ. "Неки су настојали да се овај прастари обичај искоријени из муслиманског дијела нашег народа, тврдећи да су власи засебна раса, а католици и муслимани друга. На срећу, то им оста без икаквог успјеха..."
Државна димензија
Стварањем Краљевине СХС, односно Југославије, ђурђевдански уранак је добио и државну димензију због учешћа многих друштвених организација и институција, попут војске. Она је давала посебан печат свечаности дефилеом трупа кроз град, одлазећи са маршевском музиком на устаљена окупљалишта грађана. И соколи, љубимци грађана, неполитичка патриотска организација, су били присутни у строгом поретку са униформама и својим оркестрима. Заједно са народом, и разне организације и колективи су масовно, већ у цик зоре, организовано тих дана хрлили ван града. Међу њима и Југорас (Југословенски раднички синдикат), који је Ђурђевдан узео за званични празник. Многа предузећа, попут фабрике обуће "Бата", својим су радницима на Ђурђевдан правили излете у природи.
Ђурђевдански уранак је био дубоко укоријењен и широко прихваћен од народа свих вјера и друштвених сталежа, једнако на селу и граду широм БиХ. Но ми ћемо се овај пут осврнути само на његову прославу у Сарајеву, што илуструјемо кратким изводима из написа тадашње дневне штампе, која је између два свјетска рата редовно извјештавала о том догађају.
Фото: glassrpske.com
Југословенски лист 7. маја 1926. пише да су се фијакери и аутомобили тешком муком пробијали кроз мноштво грађана, који закрчише цесту ка Козјој ћуприји, журећи на зборно мјесто ђурђевданског уранка. Тамо су већ за мрака стигли соколи и војска са својим оркестрима, као и омладина из сусједних села у народним ношњама. "Измијешао се фермен са жакетом, свила са безом, широке црне сукње са кратким градским сукњицама и хаљинама“. Игра и пјесма је потрајала цијело јутро, а већ у девет сати прво соколи, па и остали почеше се полако разилазити.
"Вечерња пошта" 5. маја 1927. каже да је "све врвјело и кипјело животом крећући се у природу, јер сјутра је Свети Ђорђије и дјевојке требају по старом адету, за мрака узети омају (омаху), пјенушаву воду испод млинског точка и набрати киту ђурђевског цвијећа, које ће у тој води преноћити да би се ујутру на Ђурђевдан њиме умиле. Један цвијет зову "скуп", други "менеглед" , трећи "блеја", да би се момци купили и у њих заљубљено блејали. Намакале су и милодух, одољен и траву „навалу“ да просци навале са свих страна и цури не могу одољети. Коју је момак оставио, у омају меће цвијетак "повратић" да јој се драги врати. У ту "чудотворну" воду ставља се бијело и црвено јаје, алмазли прстен, дукат од мираза и зрно бисера или корала. То обредно умивање мора бити прије него дјевојку "сунчева зрака пољуби".
"Југословенски лист" маја 1928. пише да Коло јахача "Регент Александар" у оквиру ђурђевданског уранка организује први овогодишњи тркачки састанак на Бутмиру. Лицитацију грла у кафани хотела "Европа" извршила је комисија на челу са генералом Јованом М. Јовановићем, др Ацом Бабићем и г Владом Ђурићем. Из града ће ка Илиџи возови кретати у 6,15 - 7,50 - 11,10 и 12,40. Послије Ђурђевдана, наводе, да су се сарајевски соколи већ око пола пет окупили испред "соколане" у Деспића улици на броју 1, те да је већина чланова, а посебно коњаници, дошла на зборно мјесто у униформама и у строју кренула ван града.
"Вечерња пошта" 5. маја 1929. наводи да ће на Ђурђевдан Коло јахача "Регент Александар" приредити трке домаћих грла за које влада велико интересовање. Већ је пријављено двадесет грла, а очекује се још скоро толико. Такмичењем ће руководити ђенерал Лавадиновић, директор ергеле др Милан Грковић и др Душан Јефтановић. Иначе, краљ Александар је и лично био гост коњских трка на Бутмиру 1931. године.
"Вечерња пошта" 7. маја 1930. јавља да је на уранак ка Козјој ћуприји и Лапишници похрлио силан народ, пјешице, фијакерима и аутомобилима. На простртим серџадама су укусне ђаконије, а нађе се и остављених васкршњих јаја. Уз свирку се чују и мераклијске севдалинке. Прије шест сати на Бутмирски хиподром, уз маршевску музику, сва окићена је стигла војска, док су са Маријин двора три пуна воза грађана отишла ка Илиџи, односно тркалишту. Тамо су бројне столове испунили официри и грађанство. Уз првокласно послужење забављао их је оркестар са трибине, могла се чути и пјесма:
"Ђурђевданска кишица ситно росила..."
"Југословенска пошта" 8. маја 1931. пише да ђурђевдански уранак, поред православних и муслимана, славе и католици, па и Јевреји, а посебну ноту му даје учешће војске и сокола. Тврде да ће се, за разлику од многих старих обичаја који полако блиједе и нестају, он у Сарајеву сигурно одржати у будућности због своје љепоте и масовности. Даље стоји да су и ове године штићенице сарајевског Кола српских сестара пролазницима продавале "Ђурђевски цвијетак", као прилог у фонд за помоћ сиротих.
"Југословенски лист" 6. маја 1933. пише да су од ране зоре сва околна сарајевска зелена брда и ливаде била већ заузета од грађана који "у корпицама и зембиљима понесоше и разног финог залогаја, јер се не може гладан играти и пјевати". Трубило је све од фанфара до саксофона. Група сокола је на Подхрастовима огласила прохибицију, пијући само лимунаду и химбер. У неко доба бануо је међу њих "ауто пун јунака под гасом" и ту дође до свађе.
"Ове бекрије добиће пријаве у Среском начелству, јер их жандари пописаше". Ту је још јутрос инспектор Пиштало привео двојицу кавгаџија са Козје ћуприје.
"Југословенски лист" 7. маја 1935. пише да су под командом пуковника Дамјановића већ у четири сата сви родови војске из гарнизона изашли на ђурђевдански уранак, на стално окупљалиште грађана у Каролинин двор, надомак Лукавице. Тамо је поред сокола музицирао и и тек основани трамвајски оркестар. У сами освит бјеше весело и на Козјој ћуприји, Змајевцу, Врацама и Бутмиру. Код Лаха изнад Кошева "циганску свирку" је надјачавао оркестар сокола. У шареној веселој маси женских хаљина мијешале су се соколске одоре и црна одјећа ђака Богословије. Свуда весеље, по ливади прострте бошче, на њима колачи, переце, шарена јаја и друго.
Фото: glassrpske.com
Стари Исмет Варатановић 7.маја 1935. у "Југословенској пошти" пише о старим ђурђевданским обичајима, негодујући што се они кваре. Каже да се некад пред Ђурђевдан "без разлике вјере" рано излазило у природу на "чисту хаву", да би тијело ојачало и било здраво. Прављена су јела од младе жаре да се прочисти крв. Данас се на уранку сјати хиљаде душа уз доста алкохолних пића, а неки би и сву ноћ обилазили биртије. Данашње цуре, пише Исмет, су без стида и још раније наруче драгог да се у природи нађу. "Па кад се на уранку уз пиће и свирку разбукте страсти, ето ти срамоте и белаја".
Џаба се Исмет вајкао, у Сарајево је све више продирала западна мода и доста је цура форсирало нови "гарсон" стил, са шеширићима на "бубикоф" фризури. Београдски часопис "Жена и свет", децембра '31. преноси апел сарајевских госпођа да се "прикочи" са скупим раскошним тоалетама због големих издатака. Премда је дио младежи гонио моду, слушао џез и плесао фокстрот, и даље им је ђурђевдански уранак био омиљени скуп.
Обичаји
"Вечерња Пошта" 1935. истиче да је ђурђевдански уранак празник свих конфесија, масован и весео. Соколи су опет за мрака марширали Сарајевом, свирајући "будницу". Једном колоном избише "код Лаха", гдје су се ориле њихове фанфаре под вођством Г. Јунгића. Уто дођоше и кадети жандармеријске школе са командатом Стеваном Павловићем и пуковником Васићем. У ресторану Радослава Медовића бјеше све дупке пуно. Под крошњама дрвећа, у пространој башчи г. Храског циганска музика је забављала око двије хиљаде гостију. Пише још да су на Козју ћуприју организовано отишли скаути (извиђачи) и ученице Женске гимназије, док ће војска уранак прославити на Бутмиру.
"Јутарњи лист" 1938. биљежи да су се прве зраке ђурђевског сунца осмјехнуле соколима, скаутима и богословима, док су и остала младеж и грађани пристизали на Козју ћуприју. Помиње се стари ђурђевдански обичај да се дјевојке, али и удовице и пуштенице, под ћупријом завлаче до појаса у пећину "послуха", гдје гргољи вода и шуми ваздух, па ће им ту тајанствени глас рећи име суђенога. Пише да су код Лаха већ мирисали „ражањ“ и роштиљ, који ће се заливати вином и пивом. Каже се да је у Босни "јазук" јести јагњетину прије Ђурђевдана. Такси из центра до Лаха је коштао 120 динара, док се лани због кишице и потражње плаћало и дупло.
Фото: glassrpske.com
Југословенска пошта 5. маја 1938. помиње дјевојачки "адет" да уочи ђурђевданског уранка захвате омаје, којем ће ујутро умивати лице и груди због здравља и љепоте, па се стотине дјевојака искупило код млинова уз Гајтан фабрику, гдје су уз весели хихот, са ибрицима и другим посудама захваћале омају, која има моћ да им испуни љубавне жеље. Ту разним превозом, пристигне и "сила" момака да загледају цуре. У омају ће оне стављати разно цвијеће: "калопер да се не карају (не свађају), зумбуле мави да јој дође прави итд.". У ту магијску воду стављале су и једно бијело и једно црвено јаје, да им лице буде бијело, па румено.
Исти лист маја 1939. пише да неке дјевојке уочи Ђурђевдана "обијају росу", коју су још прије зоре марамом скупљале са лишћа и трава у својој башчи и по ливадама. Исцијеђеном росом умивају лице да би биле лијепе и "замамљиве". Мало те росе додају док мијесе један шупљи колачић, кроз који ће на ђурђевданском уранку погледати прво у сунце које се рађа, а потом у момка за којег би се радо удале. То ће се "безбели" и десити ако га прије ње друга није тако "понишанила". Све ове обичаје држе исто и православни и муслимани.
"Југословенска пошта" 7.маја 1940. биљежи да је све до девет сати падала киша, но она није омела свечано расположење уранка. Уз већ познате ствари наводе да су на Ковачићима дјевојке у колони, по старом обичају држећи се за тарабе у глас извикивале једну ритмичку мелодију.
Фото: glassrpske.com
На жалост то ће бити и последњи ђурђевдански уранак у Сарајеву јер ће мај сљедеће 1941. обиљежити бројни злочини тек успостављене НДХ. Виђенији Срби патриоте вјешани су на стубове градске расвјете, а на Врацима, једном од ђурђевданских излетишта, почеше свакодневна стријељања. У "возовима смрти" 1942. хиљаде Срба је отпремљено на стратишта Јадовна и Јасеновца. У једном од њих, на сам Ђурђевдан по свједочењу преживјелог др Жарка Видовића несрећници су углас пјевали сада познату пјесму "Ђурђевдан".
Као што већ рекосмо, нове комунистичке власти 1945. проглашавају Први мај за државни празник. До тада су га раднички синдикати користили за демонстрације или штрајкове, по узору на штрајк радника 1. маја 1886. у Чикагу.
Да одмах будемо јасни, таман посла да ико има нешто против радничког празника и њихове и данас оправдане борбе са дијелом послодаваца, чији безобзирни и безобразни порив за енормно увећавање профита иде директно "преко леђа" радника. Уосталом, сем малог процента повлашћених, а често бахатих, сви смо ми данас радници често закинути у правима или заради.
Нема повратка на старо
Овдје је ријеч о нечем другом, о томе како је ђурђевдански уранак, тај стари радосни свенародни обичај, политички жртвован да би се створила широка првомајска позорница за пропагандну манифестацију, пуну лажних симбола и парола Маркса, Лењина, Стаљина и Броза. Све у славу само једне политичке странке (јер друге су наравно забрањене).
Омиљена парола комуниста је била: „Нема више повратка на старо“, па су запели срушити и побрисати све што је било прије њих и градити не само ново друштво већ и "новог човјека", не либећи се да му и силом мијењају национални и вјерски идентитет, елиминишући из јавног живота његово културно и свако друго насљеђе. Са јаким афинитетом за репресију и тоталитаризам (диктатура пролетаријата), њихови идеолози и пропагандисти су редом укидали политичке, економске, друштвене и културне субјекте, па чак и хумана друштва и спортске клубове. Успут су извршили врло лукаву конверзију одређених добара и традиција, да би их пригрлили као тобоже аутентично своје. Једна таква конверзија је учињена и са ђурђевданским уранком, који је прекалемљен у првомајски уранак.
Фото: glassrpske.com
Колико је била јака та политичка дрога говори чињеница да и данас многи старији (60+), младежи продају бајку: "Био једном један црвени цар, у чијем је царству владала безмјерна срећа, благостање..." На тај начин се подгријава и одржава један мит, заблуда. Можда ћемо једном разумјети зашто је "Хитлеров папа" Пио Дванаести 1955. увео празник Свети Јосип радник, који се прославља 1. маја, као заштитник радника и хрватског народа.
Пише: Драган Мијовић