Недавно је обиљежено 80 година од пробоја логораша из Јасеновца. Много је тога већ написано и записано о страдању невиних људи у овом логору смрти, али када би се поменуло име академика, професора и доктора Србољуба Живановића, вјероватно би тек мали број људи знао о коме се ради. Он је био неко ко је фактички читав свој живот посветио неуморном залагању за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за вријеме Другог свјетског рата на простору НДХ.

Истраживање 1964.

Живановић је 1964. године био постављен на чело комисије која је требало да утврди тачан или приближан број убијених у јасеновачком комплексу логора. О томе, на шта је све наилазио, али и кроз шта је све пролазио због ових истраживања, свједоче његове многобројне биљешке. Како је навео у једној  од њих, иако је ископавање посмртних остатака логораша рађено двадесет година по ослобађању логора и даље се осјећао грозан мирис посмртних остатака убијених и закопаних логораша. Тада се дошло до закључка да је близу двадесет одсто жртава живо отишло у гроб.

- Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио је велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање - записао је Живановић.

Комисија је на простору усташког логора смрти Доња Градина вршила ископавања великих рака, односно масовних гробница у којима су сахрањивани људи који су довођени директно из села у којима су их усташе ухватиле. Том приликом пронађен је и великих број личних предмета, као што су дјечје флашице за млијеко, златници, крстићи, што је указивало да, у логору смрти Доња Градина, починиоци злочина нису имали времена ни да опљачкају жртве.

- На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку двадесет седам људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта, али ово је било.... Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице - наводи се у једној од његових биљешки.

Шокантне бројке

Када су у и питању коначни резултати о броју страдалих, они су шокирали и саме чланове комисије. Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Његова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо, како је записао Живановић, могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа.

- Чак смо се и сами уплашили од тих цифара, јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много веће. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су пак те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона – записао је Живановић.

У наставку својих биљешки додаје да је одмах по сачињавању овог извјештаја дошло до првих притисака на све чланове комисије од стране тадашњих комунистичких власти. Живановић почиње да проживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице. Како је навео, постојао је константан притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања.

- Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо - наводи Живановић.

Бијег у уганду

Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964. године, пристаје на ексклузиван интервју за магазин "НИН". Међутим, он никада није објављен. Када је одлучио да оде у редакцију и потражи новинара с којим је разговарао добио је одговор да он више не ради ту. Један од уредника дословно му је рекао: "Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које познајеш." Схвативши у каквој ситуацији се нашао, одлучује да емигрира у потпуној тајности и то пет и по мјесеци по завршетку ископавања и потписивања извјештаја. Прво је отишао у Уганду, јер знао да га одатле неће изручити у случају захтјева за екстрадицију.

- Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци. Касније сам, 1968.  године добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима своје комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године - стоји у овим његовим личним биљешкама.

Први повратак у Београд услиједио је 1989. године. Приликом ове посјете одлучио је да обиђе свој стан у Земуну, те да се сретне са породицом и пријатељима које годинама није могао да види. Међутим, неко га је покушао убити. Док је возио батајничким друмом отказале су му кочнице на аутомобилу и свом силином је ударио у аутобус. У моменту док је покушавао да отпузи из аута на њега је налетио теретни камион. Возач камиона бјежи са лица мјеста, а прву помоћ му указују путници и возач аутобуса. Полицијски увиђај је установио да су му кочнице намјерно онеспособљене. Његов аутомобил је након тога мистериозно нестао иако је требало да послужи као доказ у процесу против НН лица. Ни идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи му након тога јављају да му је стан озвучен. Одлучује да поново побјегне из земље.

Животно дјело

Поново се враћа 2000. године када прихвата позив да предводи нову Међународну комисију за истраживање злочина у Јасеновцу. На основу расположиве документације и нових ексхумација нова комисија је као коначну цифру утврдила да је у Јасеновцу убијено између 700.000 и 800.000 Срба, 23.000 Јевреја и више од 80.000 Рома. Након тога, колеге му јављају да се неки људи распитују за њега, али и да је расписан конкурс да му се нађе замјена. Поново бјежи у Лондон у ком  остаје све до своје смрти.

Умире почетком 2024. Био је један од најмлађих доктора наука у СФРЈ. Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Неуморно се залагао за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за вријеме Другог свјетског рата на простору НДХ. Награду "Растко Петровић" добио је за књигу "Јасеновац", а био је носилац и меморијалних плакета и награда удружења преживјеле дјеце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске. Био је и суоснивач Фондације за сјећање на Јасеновац и холокауст са сједиштем у Лондону, као и предсједник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна скупштина Републике Српске 2015. године.

Страдање Рома

Живановић је врло често истицао да је најтеже било утврдити број погубљених Рома у Јасеновцу. Како је говорио, њих су сви убијали, а нико их није бројао. По попису послије Другог свјетског рата на територији БиХ, која је била у саставу НДХ, остало је у животу само 450 Рома. У самој Хрватској 453, што значи да је мање од 1.000 Рома преживјело геноцид. Не постоји нажалост више ниједан траг о гробницама Рома, ни у Доњој Градини, ни у самом Јасеновцу. Документа говоре да је само 1942. убијено више од 40.000 Рома у НДХ.