Покушаћемо да изнесемо потресни дио једне животне историје, кратку истину човјека који пуне три године није носио звучно име – човјек – јер то није био – не својом кривицом.

Живио је под околностима гдје се људски живот није цијенио – био је безвриједан. Носио је само број као заточеник Јасеновца.

Спасао се посљедњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред посљедњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бјекство испред јединица Народноослободилачке војске. Хтјели су сваки траг и свједоке да униште, што им је само дјелимично успјело.

Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући потресну причу о ужасним недјелима у логору, које је својим очима гледао, често је застајкивао од узбуђења на сјећања из тих дана, којих се нерадо снећа и које не може никада заборавити.

Како Славко прича, данас има само 130 регистрованих преживнелих јасеновачких логораша. Ако се зна да је у овом злогласном логору уништено преко осам стотина хиљада живота, онда је 130 преживјелих врло потресан број. То једино потврђује да је овај логор био фабрика смрти која је непрекидно и без милости даноноћно радила.

Једног септембарског дана 1942. године, Славко се обрео у усташком камиону, руку везаних жицом. Истог дана се нашао у Шиду са још 147 својих мјештана, који су у једној изненадној рацији похватани…

У МАРВЕНИМ ВАГОНИМА

Неколико дана касније, у дугачку композицију теретног воза, угурали су у марвене вагоне преко 1.200 људи. У једном вагону је било и до деведесет људи, иако би једва могло, под нормалним околностима, стати око тридесетак. Путовали смо за Јасеновац. Ово мучно путовање, стојећи, сабијени, без воде, без хране и ваздуха трајало је три дана и три ноћи. Усташе су биле разјарене, ликовали су. Викали су из свег гласа на нас и пријетиле упереним оружјем. Пуцали су панично, из свих могућих оружја, на кога, гдје – нико није знао. Минути су пролазили као године. У вагонима је била паклена врућина. Пружали смо руке кроз решетке, молили да нас пусте  барем ради најосновнијих потреба напоље. Одговори су били псовке, кундачење и смијех. Неки су у вагонима почели викати, неки су већ полудјели, а доста их је још на путу умрло. Мртве су преузели гробари у Јасеновцу. Нас живе су преузели наши будући џелати, окићени реквизитима свог заната: бомбама, машинкама и камама.

Најзад смо стигли у логор смрти – нашу гробницу опасану бодљикавом жицом преко три метра високом. Постројили су нас и почели пљачкашки посао. Настало је претраживање по џеповима, торбама, завежљајима. Све су нам одузели говорећи: „Неће вам то више никада требати“!

Око нас стражарнице са упереним митраљезима. Престајемо бити људи. Сада смо само једна гомила, спремна за ликвидацију. Неколико дана нисмо ништа добијали за храну. Иначе, режим исхране је био: врућа обојена вода – за доручак, исто то са неколико неољуштених кромпира или зрна пасуља – за ручак, за вечеру исто, често ништа. Почео је пасји живот. Прво смо стекли ваши. У почетку смо их се грозили, а касније се човјек навикне…

Било нас је око двије хиљаде у логору. Цио логор имао је само неколико трулих барака и логор звани „IIIц“. Ми смо били у овом посљедњем; то је била обична пољана, без дрвећа и без било какве заштите. Ту смо проводили дане и ноћи, на сунцу и киши…

Прије нас у логор је дотјерано двије стотине и четрдесет цигана из Адашеваца. Сви су стрељани, осим њих десетак који су били поштеђени. Они су усташама свирали неколико дана док су ови оргијали са присилно доведеним женама.

Када су се наситили и музике – стрељали су и преостале цигане.

МЕТОДЕ УНИШТАВАЊА ЉУДИ У „ФАБРИЦИ СМРТИ“

Радили смо на насипу поред ријечице Лоње. Био је то ропски рад. Никада се није цијела група вратила са посла… Многи су заувијек остали на насипу. Када би неко пао од изнемоглости – добио би од стражара метак у потиљак. Сахрањен је, боље рећи затрпан земљом, на самом насипу. Насип је био наше радно мјесто, а и наше гробље…

За неколико дана логораши из једне групе су нестали; помрли су или су били убијени на радилишту. На њихова мјеста долазили су нови…

Крађа хране у логору кажњавана је смрћу. Непослушност такође смрћу, нерад истом казном. За покушај бјекства – смрт итд.

Логор је увијек био пун. Свакога дана пристизали су нови логораши. Старије изнемогле и дјецу одмах су водили на стрељање, претходно говорећи им да их воде на опоравак или у болницу. Губилиште је било преко Саве на такозваној „Градини“. Превозили су их скелом која је непрекидно радила, односећи недужну дјецу и старије у неповрат.

Побјећи се није могло. Сви покушаји су били кажњавани смрћу. Уколико нису имали разлога за убијање, усташе су их сами налазили, исконструисали. Пуштали су логораше да, наводно, иду кући и на капији су их све поубијали са мотивом да су покушали бјекство. Љубо Милош је знао да завлачи своју руку у џепове логораша којима је претходно наредио да своје џепове испразне – и извлачи новац (који је раније припремио у својој руци). Тако је невине проглашавао лоповима и – на лицу мјеста убијао итд.

Када је требало мјеста за нове осуђенике, онда су усташе упадали у бараке и правили покољ међу логорашима; клали су и убијали бајонетима, камама и маљевима. Нови су долазили и исто то доживљавали…

Логор је могао да прими око пет хиљада људи. Пошто су свакога дана стизали нови заточеници, а сам логор није могао више да прими од пет хиљада људи – јасно је, шта се са осталима збило.

У КРЕМАТОРИЈУМУ

Усташа Пичили, по професији инжењер, дошао је на идеју да по њемачком узору направи крематоријум. У старој циглани крематоријум је убрзо изграђен. Сада је смрт брже грабила, тихо и без велике буке (по околини Јасеновца се већ причало о масовном и бучном стрељању логораша). У крематоријум су обично слали жене и дјецу, претходно им објашњавајући да их шаљу у циглану гдје је топлије, да се не би напољу смрзавали. Заточеници су ове „хумане“ приједлоге са одушевљењем прихватали… касније су се чули крици и јаук жена и дјеце… У крематоријуму је и дању и ноћу горио пламен.

ПРИПРЕМЕ ЗА БЈЕКСТВО

По понашању усташа, њихова збуњеност и нервоза, а читајући и усташке новине до којих смо понекад долазили, сазнали смо да се фронт ближи и да се Нијемци повлаче. Почели смо и сами да припремамо евентуално бјекство. Пошто појединачни покушаји бјекства нису успјели, почели смо да припремамо општи устанак у цијелом логору. Групе су почеле да раде и биле су сваки дан све бројније. Сви су били спремни да се жртвују за једини могући излаз и опстанак, јер се могло надати да ће, у најбољем случају, бар неко бити спасен.

Припреме су вршене у погону „циглана“ и „кожара“. Циглана је у то вријеме имала око четири хиљаде осуђеника. Све је било спремно и подјељено на ударне групе. За општи напад је одређен 22. април 1945. године у 20.15 часова. Међутим, осуђеници из „циглане“ су почели напад дан раније од заказаног. Сви су јуришали на излаз али су усташе вјероватно дознале за ове припреме и сами се припремили за ово изненађење. Дочекали су побуњенике са тешким митраљезима и скоро их све покосили код излаза, на домаку слободе. На излазу из логора је лежало неколико хиљада лешева, на гомили. Сутрадан су и логораши из погона „кожаре“ извршили напад, али нису ни они боље прошли јер су усташе тада биле још више на опрезу.

Послије ових побуна разјарене усташе су направиле читави покољ по логору. Клали су и убијали све што су живо затекли, а сам логор су запалили да би уништили трагове свог злочина. Само је незнатан број извукао живу главу из овог пакла. Међу овим малобројним сам био и ја – каже Славко Васић, завршавајући ову потресну причу, јер сам се у општем метежу завукао у канализацију за отпатке коже. У овом несношљивом смраду, без хране и воде, провео сам око десет дана. Онда су дошле јединице Народноослободилачке војске и спасле ме. Нико није могао од мојих спасилаца да вјерује – када сам испричао шта се све десило посљедњих дана у логору пред ослобођење.

Сада се преживјели логораши из Јасеновца сваке године састају на дан борца – 4. јула, на мјесту гдје је некада био овај злогласни логор.“

С. МИРКОВИЋ

„Сремске новине“, 29. 11. 1963. г.