Као студент друге године економског факултета на трећој страници уџбеника Монетарне економије прочитао сам реченицу која ће ми се касније често врзмати по глави. Та реченица гласи: „ИСТОРИЈА МОДЕРНОГ НОВЦА ЈЕ ЗАПРАВО ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ“. У разноврсности појавних облика новца и његовом „квалитету“ види се стврани ниво економског развоја једне земље те стабилност „државне грађевине“. У свијету, књига и уџбеника који на бројним примјерима потврђују горе изречено има колико хоћете. Чак сам и ја аутор једној од њих.
У сваком случају, када сам нешто касније постао асистент на овом предемету моја урођена радозналост и локал-патриотозам ми нису дали мира, па да студентима причам стандардну причу из ових уџбеника гдје се појам и историја новца објашњавају на примјерима глава дјетлића које су некаква индијанска племена скупљала по шумама Америке, на примјерима камења са пацифичког острва Јап, Кинеског папирног новца, цигарета које и дан данас обављају функције новца „иза решетака“, те Фридманове дилеме који је монетарни агрегат најбољи за праћење обима понуде новца. Умјесто тога, из горе наведених и у данашње вријеме прилично сумњивих разлога, узео сам за сходно да мало истражим историју новца на овим нашим „српско-хрватско-бошњачким и осталим“ просторима. Сазнања до којих сам дошао су ми тада била занимљива, мада су за већину наших историчара неприхватљива и увредљива. Као прави анти-интелектуалац са ових простора та сазнања нисам претјерано ширио и тек бих их стидљиво изнио студентима. Међутим, данас, понукан стањем bellum omnium contra omnes одлучио сам да понешто од тих сазнања изнесем и у ширу јавност.
Прије свега, за разлику од наших митова у којем су „наше“ државе настале прве и по правилу трајале хиљадама година брзо сам дошао до сазнања да је у средњовјековној Европи постојало једноставно правило које је одвајало државе које то заиста и јесу биле тј. које су представљале засебне политичке ентитете од разних других творевина које никада нису прерасле у државу. То правило је гласило:
ЈЕДНА ЗЕМЉА = ЈЕДАН ВЛАДАР = ЈЕДНА ВАЛУТА
Сва објашњења како су неке државе постојале и прије али владари нису жељели да кују новац из ових или оних разлога се сударају са здравом памећу. Постојање „сењоража“(пореза на ковање новца) који је заправо представљао проценат од вриједности племенитог метала који би владари задржали за себе као компензацију што од остатака племенитог метала његов ковач прави (кује) стандардизоване кованице на које ставља владарев жиг и тиме омогућава да кованице буду пуштене у оптицај, је чинио да су сви средњовјековни владари, па чак и поједини градови, жељели да кују новац што је прије могуће и у што већим количинама. Међутим, овај порез су могли да убиру само они који су заиста били самостални, тј. они који нису имали некога над собом. Онај ко је имао некога над собом је овај порез морао да препусти „вишем нивоу власти“ тј. да призна политички патронат јачег и моћнијег.
Према овом критеријуму Босна и Херцеговина јесте постојала као посебан политички ентитет, тј независна држава, почевши од Стјепана II Котроманића (1322.-1353.) који је био први босански бан који је ковао новац. Дакле, морам да разочарам све оне који тврде да Босна у средњем вијеку није постојала, односно да је била само српска или хрватска провинција.
Међутим, морам да разочарам и све оне који мисле да је ово доказ да је БиХ већ тада била примјер напредне, снажне и централизоване државе. Заправо, у тренутку када је Стјепан II почео да кује свој новац већ је прошло око стотину и двадесет година како је то почео да чини Стефан Првовјенчани, прва крунисана глава средњовјековне Србије (1196.-1227.) односно Херцег Андрија, владар средњовјековне Хрватске (1192.-1211.). То је заостатка отприлике као од Другог српског устанка до ЗАВНОБИХ-а.
И не само то. Стјепан II је чинио нешто за шта нисам нашао сличан примјер у историји – ковао је хибридни новац. Радило се о новцу који је са једне стране био његов стандардни новац – док се са друге стране радило о фалсификату српског или дубровачког новца. Ово је чинио јер су бројни његови поданици на истоку и југу земље очито, по овом критеријуму, себе доживљавали прије као поданике Душана или Дубровника, а не централне власти из Стјепановог Бобовца.
Ипак, у БиХ централизована власт јача за вријеме Стјепановог насљедника Твртка I Котроманића. Твртко I Котроманић је, судећи према новцу који је ковао, био најистакнутији средњовјековни Босански владар, а тако мисли и већина историчара. Тако је управо он исковао четвророструки дукат – драгуљ међу средњовјековним кованицама,који је тежио чак 14 грама злата, односно четири пута више од венецијанског дуката. Према неким изворима овај дукат су за њега исковали Дубровчани, док је према неким другима искован у близини манастира Милешева у Србији приликом његовог крунисања за краља Србије (претходно је већ крунисан за краља Босне).
Међутим, након његове смрти 1391. године, а након Турских упада на Балкан, босански краљеви престају да кују новац све до 1436. када то чини Твртко II Котроманић, који опет чини нешто необично. Наиме, Твртко II кује босанки новац по унифицираној ковничкој стопи са дубровачким новцем (истој величини, тежини, чистоћи племенитог метала) што је слично ситуацији у послијератној БиХ, гдје неповјерење јавности у домаће власти доводи до тога да се 1997. године емитује КМ чија је вриједност утврђена на тачно 1:1 спрам Њемачке марке (561 годину раније било је 1:1 спрам дубровачког перпера).
Дакле, шта можемо закључити на основу средњовјековног босанког новца?
БиХ јесте постојала као самостална држава, независна од Србије, Хватске и других околних држава, али је као таква трајала историјски врло кратко, тј. нешто мање од једног вијека (1322.-1391. + 1436.-1463.).
Да не би неко помислио да су по сриједи „влашка посла“ односно, омаловажавање старе и моћне босанске државе ево да изнесем и шта о историји средњовјековне српске државе говори новац који су ковали њени владари.
Радило се држави која јесте трајала знатно дуже (око 260 година), али је представљала у Европским оквирима другоразредну или чак трећеразредну државу чији су владари често пељешили властити народ монетарним преварама.
Како сам дошао до оваквог закључка?
Оно о дужем трајању кроз чињеницу да су буквално сви Српски владари почевши од Стефана Првовјенчаног, па до Уроша Нејаког, плус деспот Стефан Лазаревић ковали властити новац, односно изражавали ту врсту државотворне свијести.
Међутим, да се радило о другоразрерној или трећеразредној држави произилази из чињенице да је од почетка српски динар био замишљен као 1/12 дубровачког перпера, те да никада, али баш никада за тих 263 године емитовања/ковања новца (1196.-1459.) ниједан српски владар (изузев поменутог Твртка И који је првенствено био босански владар) није исковао златни новац. То вам је ситуација као када бисте данас имали државу која емитује фенинге, али не и конвертибилне марке, односно која емитује паре али не и динаре.
Још горе о средњовјековној српској држави свједочи често кварење новца који су српски владари ковали. Заправо, лош српски динар се помиње у дубровачким изворима већ од 1294. године.
При томе треба имати на уму да се ковани новац, наравно, није кварио због кише и хладноће. Једини начин у средњем вијеку да до кварења новца дође био је да се у његову средину убацују комадићи неплеменитих метала (гвожђа, олова), а како би кованице добиле на тежини или да читава кованица буде од племенитог метала мање чистоће од декларисане. Када би се мјерењем утврдило нешто од претходног новац би изгубио вриједност. И баш као што ни данас не може доћи до хиперинфлације без наређења владе централној банци да кује новац без покрића, тако ни у средњем вијеку није могло доћи до масовног кварења новца (инфлације) без сазнања и учешћа владара.
О томе колико су српски владари полагали на властити новац такодје свједочи и чињеница да иако је Цар Душан у свој познати законик унио одредбу „једна земља- један владар-једна валута“ (члан 168.) ни он га се није стриктно придржавао па је допустио деспоту Јовану Оливеру да кује властити новац. Заправо, што је још занимљивије, у овом законику најсилнијег српског владара се на седам мјеста помиње дубровачки перпер, док се ни на једном не помиње (његов) српски динар.
Само поређења ради треба истаћи да је венецијснаки дукат није мјењао своју вриједност око пет вијекова – од 1280. до нестанка Венеције 1797., а за разлику од Србије, Венецијом нису управљали свети владари већ дуждови у цијелој Европи познати по похлепи и лукавству.
Дакле, када се из земље митова вратимо у реалност, позивање на златна доба и дуге историјске традиције је обична бесмислица. Мудри Андрић је негдје записао: „Није било боље, него је било давно.“ Треба размислити о томе и видјети ради наших потомака можемо ли бити бољи од својих предака. Када сагледате реалне чињенице, ако се будемо рационално понашали, то и није немогуће.
Аутор: Марко Ђого
