Херцеговина је стара српска земља, тврдих непоколебљивих традиција, што од постања рађа људе тврде у вјери Христовој и задатој ријечи, тврдих очију у боју, тврдих на муци и трпљењу, а поврх свега ватрених родољуба, за које Шантић вели да су бунтовници свети, што знају "кам рођени како брани се и љуби".

У мноштву великих синова које одњиха ова каменита колијевка ову причу ћемо посветити једном од најчувенијих Херцеговаца Стојану Ковачевићу, хајдучком харамбаши и устаничком војводи, несаломивом слободару, којем су српски витезови на свом небеском сабору одавно направили достојно мјесто међу собом.

У гатачком селу Срђевићима, при Бјеласици, на читлуку Ченгића живио је домаћин Реља Ковачевић који са женом изроди синове Трифка, Глигора, Сима и најмлађег Стојана, који се роди 1821. Само име његово бијаше некакав знак, јер оно је садржано у ријечи постојан, што ће рећи јак и стабилан као стијена, али и у ријечи достојан, поштован и заслужан. Момче "вриједно и гледно", мимо свих других послова смионо и вјешто лови крупну звјерад по Бјеласици и продаје коже, а као поуздан курир за трговце тајно преноси новац из Гацка у Мостар и обрнуто. Стаса у виђена човјека којег каснији савременици описују као необично бистрог, окретног и брзог, са добрим памћењем и приповједачким даром, али и плећата ширца, средњега раста, покрупне кости, дугачких кошчатих руку, црне масти. Лице, а чак и очи, биле су му опрљене од пушчаног праха, па му је поглед био страшан.  

На само свето Васкрсеније Христово 1848. Стојан је од куће у Срђевићима на коњу кренуо ка грачаничкој цркви на литургију и причест. У Гатачком пољу му у сусрет дојахаше два Турчина, позната гатачка силника. Старо, већ напуштено правило "башлука", налагало је да у сретању с Турцима хришћанин сјаше с коња док они не прођу мимо њега. Буљубаша Крвавац баш тиме хтједе понизити овог "влаха" што се сувише поносно устурио у седлу, па увредљиво подвикну на Стојана да сјаше, псујући му Васкрс и сто крстова. Стојану не бјеше до кавге на овај свети дан, али га увреда опече к'о жерава, па Турчинове задње ријечи поклопи прасак његове кубуре и он мртав љосну о ледину, а коњ му штрекну и сину низ поље. Други Турчин у паници ободе дората, не би ли умак'о, али га згроми друга кубура "кауринова".

Раскршће

Стојан брзо схвати да стоји на животном раскршћу одакле може кренути само једним путем, неизвјесним крвавим путем горског хајдука. Без пуно размишљања он потјера вранца право Сомини планини, коју не зову случајно "хајдучка мајка". Међутим,  како је за окупљање дружина још било рано, он сиђе право у Кривошије, гдје се задржа око мјесец дана. Одатле пређе у Бањане, у село Врбицу, да потражи Рада Рњичина Бјелицу, за којег се знало да је стари хајдучки јатак, па се њему повјери не би ли га повезао са каквом четом. Раде га умири и упозна са још једним мучеником који њему добјеже због истог разлога. Бијаше то Ристо Манојловић из Корита, којег су звали и Биједићем, по самохраној мајци прозваној Биједа. Бјеше то крупна стасита момчина "поширока из рамена врата, подугачка из кољена гњата". Само који дан раније и он сјекиром уби два обијесна Турчина кад га нападоше код коза. Његов спахија Тановић то дозна и Ристо једва умаче сестри у Бањане, удатој за Тодора Бјелицу. 

Елем, Раде момке упути у многе тајне и адете 'ајдучког живота, описа путеве и скровишта и каза мјеста гдје ће добити конак и вечеру код сигурних људи у Херцеговини, али и даље све до Босне, међу којима им рече и за свог рођака Мија Бјелицу, који се тих година са синовима населио код Трнова. Кад Бјелица спозна која два горска вука стоје пред њим, савјетова их да сами хајдукују јер су способни за то, док временом окупе своју чету. Тако и би.

Стојан и Ристо се побратише и отад се раздвајали нису, пазећи један на другога и дијелећи старјешинство над четом, коју ће три године касније предати гласовитом харамбаши Петку Ковачевићу, Стојановом брату од стрица. На та два крила Петко је летио "ко сури ор'о про Ерцеговине". Ђе је било тијесно и гураво, њих би кликно: "Ристо - Стојане, ха ко је јунак", па би к'о ураган јурнула та два главосјека да кроз барутни дим прокину пут, тупећи ханџаре о душманске кости. У свему су били ненадмашни, сем  што су к'о и сва чета Илији Суџуму признавали да је стријелац којем нема равна. 

Мало по мало окупише повећу чету у којој су били: Милета Поповац из Срђевића, Илија Суџум из Врбе, па Сава Пејовић из Опутне Рудине, Тешо Давидовић, те двојица Мандића - Филип и Петар из Гацка, Мијајло Попара из Билеће и Стеван Деретић из Корјенића. Нешто касније чети се придружише: Мићо Шкиљевић из Гацка, Мијајло Курдулија из Корита, Марко Продрибаба из Бањана, Мркоје Аџић из Невесиња, Боро Кривошијанин и Станко Тресковић из Кривошија и други.

Чета је крстарила с краја на крај Херцеговине, поред базе у Сомини често су биваковали у Ивици и на Врановини, а радо примани и помагани у многим селима попут Шипачна, рецимо. Они огољелом народу бјеху једина заштита од зулумћара који му крв попише. Што им се царство више нагињало да падне, Турци су бивали све суровији. Не бјеше само оно "Србин коси, Турчин носи", већ скоро и голу кожу одраше са кмета, а понижења и тортуре им бијаху омиљени "посао". Зато многим Турцима за тај зулум пресуди хајдучки ханџар. Злотвори су стријепили од њихове смртоносне близине и са ужасом помишљали да би им Стојан и Петко могли банут' "на добројтро".

За вријеме Вукаловићевог устанка, који поче 1852. и траја са прекидима више од деценије, Петкове и Стојанове чете никад не попушташе оружје из рука, огрезли у крв газе из једног у други бој. Контролишу путеве између Никшића, Гацка, Невесиња и Мостара. У бици на Граховцу 1858. чине чуда од јунаштва, гдје је пола чете изгинуло и рањено, као и сам Стојан. 

Пребацивање у Босну

У међувремену с четом се пребаци у Босну. Преко Брњца и Вучијих Брда избише на Рогој, гдје ухватише везу са Бјелицама из Трнова, који их проведоше у Црну Ријеку под јахоринске греде код јатака Сима Калемовића. Ту се снабдјеше храном и информацијама, па се пребацише у Корјен код Риста Гутаља, а одатле ударише на Грапијино поље, Барице и Шојића гај, те избише на Гласинац код Продрибаба.

По Романији хајдуковаше око годину дана и попалише многе беговске куле и оџаке, посјекавши 48 силника и крвника. Међутим, свештеник Косорић са Романије изда их на Илиндан Турцима и тад наста невиђена хајка. Скупи се 100 потјерника, док су Татари на брзим коњима хитали могућим правцима њиховог одступања да се свуд подижу засједе. Невиђеном крвавом сјечом, али и лукавством, хајдуци се пробише, узмичући под борбом преко Ораховица, Битораја и Јабуке. Све до Бањана их чекаше засједе и потјере, изгубише три друга, али начинише и доста турских носила. Касније се опет "намануше" Гласинцу да измире рачун с попом, па му кућа изгори к'о лила, а он главом плати срамну издају. 
Кад 1862. Црна Гора договори мир са Омер-пашом, умири се и Вукаловић, али Петкове и Стојанове чете из своје старе базе у Сомини настављају се по Херцеговини прегонити с Турцима. 
Ударају дрско и муњевито, а ти су угризи за Османлије били врло болни, па они пријетећи од књаза затражише сарадњу на уништењу ове чете. Та уцјена ипак не ослобађа Николу гријеха што, преко неког Јакше Иброва, хајдуке изда Турцима. У мају 1865. око 300 башобозука удари на њихове колибе у Рудини, гдје су боравили код породица. Од четовођа спаси се само Стојан, док Лазара Радана Вукова посјекоше, а Раде Радан се некако извуче рањен. Петка Ковачевића заробише са синовима Јованом од 15 и Илијом 12 година, као и братића му Крста, са старцем Томом Раданом, па их свезане доведоше у Мостар. 
Петковог сина Новицу жене некако сакрише, те га тако не однесоше Турци, којих том приликом пет изгину.

Петка Ковачевића те 1865. у Мостару осудише на смрт. Објешен је на Великој Тепи, баш на мјесту гдје је касније саграђена Околишева магаза, а између два рата била трговина Моја Милошевића. У тамници га исповиједи свештеник Петар Божић, док се силни свијет искупљао да сеири. Десет заптија доведе Петка под вјешала, руку свезаних на леђима изнад шака и преко мишица. Реис Асим-ефендија прочита пресуду на арапском, а кад заврши Петко подвикну гордо: "Не жалим умријети, Турцима сам много јада задао, ајде вјешајте!" Онда га џелати попеше на неку двоколицу под вјешалима и намакоше му омчу намазану лојем и сапуном.

Тад Петко рече старом знанцу, главном заптији Хамиду Корјенићу, крупној људини са дубоким фесом: "Хамиде, турске ти вјере, узми ову моју капу завратку и предај је моме сину", и овај то одмах учини стављајући је у њедра.

Џелати повукоше двоколицу и горски хајдук се растави с душом. Било је девет сати ујутру. Неки угурсузи прихватише крај ужета са Петкових руку и почну га љуљати, чему се посебно градски олош ваздан злурадо наслађивао. На молбу руског конзула, тијело је у два поподне скинуто с вјешала и сахрањено. Опијело је служио архимандрит Памучина с више попова, кажу да Мостар веће сахране до тада није видио. Петкови синови и братић пуштени су из тамнице тек послије годину дана, уз јемство Илије Пичете. Јована узе у службу руски конзул Иларијонович, гдје постаде драгоман, а млађи Илија ступи на ћебеџијски занат код Вукана Балтића, док је онај Новица из бешике послије завршио медицински факултет.

Књаз 1865. свој срамни однос према Вукаловићу оконча прогоном из Херцеговине "због непослуха". Још му само к'о трн у пети остаде Стојан Ковачевић, који настави четовање, светећи крваво Петкову смрт, јер се завјетова да ће за његову главу намирити бар 20 турских. Само на Пресјеци смаче их 17 - што посијече у борби, што ухваћених повјеша, кад са четом дочека 30 злица харачлија.

Мало касније и Стојана на превару ухватише у Бањанима и заврши окован у Зиндан-кули код Старог моста. Наводно му је неки познат Арнаут дотурио турпију да пресијече окове, којима смлати чувара и са 28 робова побјеже у ноћ.

Кад букну Кривошијски устанак 1869, Стојан са четом од 100 опасних и смјелих момака прискаче браћи у помоћ, гдје побра славу  херојску. Лицем на Велики петак 1872. пашеног књаза Николе, Ћетко Пејов Ераковић, звани Магарица, на миг са Цетиња Турцима проказа Стојана, баш кад је понио болесно дијете љекарима у Дубровник. Поново би заточен у Мостару, али овај пут руски конзул Јонин, са још неким дипломатама, затражи да Турци пусте Стојана. Присташе уз услов да књаз Никола плати откуп, који он даде тешка срца. Стојана доведоше на Цетиње, гдје Никола осу дрвље и камење на њега, уз простачке увреде и оптужбе да је шпијун српске владе, која му шаље новац. Међутим, тад му Стојан "скреса у брк" да је Србија свима мајка, а "Херцеговину нико неће изручивати ни Србији ни Црној Гори.

Нијесмо ми стадо оваца, које ће чобани прегонити на једну или другу банду. Ми смо, књаже, народ који се већ 20 година бори за своју слободу и тако ћемо остати до пошљедњег". Још му рече да новце није примио од владе, већ нешто мало од пријатеља из Србије да преживи и излијечи болесно дијете, јер је без икаквих прихода, па ни од њег никад не доби ни пребијена перпера.

Заједно са муслиманима

Никола је већ дуже вријеме испаљивао отровне стријеле према Београду, што због династичког ривалства према Обреновићима, што да удовољи Бечу и Стамболу. Истини за вољу, и сам је трпио сталне притиске и уцјене са те стране да Херцеговце пусти низ воду. Међутим, начин на који је то чинио није му служио на част, једном руком их је потицао на борбу, а другом кад треба продавао Турцима. Најчешће би преко својих удворица уносио смутњу и бацао сјеме раздора међу херцеговачке војводе, које би задуго рађало горке плодове неслоге, штетећи будућим напорима за ослобођење. Поред тога, Никола је био врло сујетан и љубоморан човјек, па су са његовог двора стално блаћени, клеветани и прогањани најбољи јунаци. На мети су се нашли: Јоле Пилетић, Машо Врбица, Лука Вукаловић, поп Мило Јововић, Максим Баћовић и други, а посебно Марко Миљанов, који му је оштро замјерао његов неискрен однос према Херцеговцима, којима је иза леђа кројио капу и трговао са њиховом борбом и жртвовањем.

Кад Невесињска пушка ужди цијелу Босну и Херцеговину,  Стојан је први да с четом удари на непријатеља. Неће над собом команде, већ сам одређује гдје, кад и како ће ударати. Други то прихватају, цијенећи његовог велики допринос борби. Пред својим људима лавовски се туче на Муратовици, Касаби, Закамену, Невесињу, Дуги, Острошким стјенама, око Никшића. На Вучији До доведе чету под књажев барјак, иако су били упријеко. Знао је и без испаљеног метка остварити побједу, као кад му се на пријетњу предаде тврди Крстац, који је бранило 150 Арнаута под бегом Звиздићем.

Међутим, Берлински конгрес Херцеговини наметну новог опаснијег окупатора и поништи дугу крваву ослободилачку борбу против Турака кроз 14 буна и устанака. Црна Гора доби независност и два и по пута се прошири на рачун Херцеговине, прикључујући себи Дробњаке, Никшић, Пиву, Бањане, Опутну Рудину, Ускоке, Шаранце и Језера. 

Пун горчине Стојан се повлачи у родне Срђевиће, гледа страдали народ, који се го и бос из збјегова и избјеглиштва враћа без ишта на ништа. Поред изгубљених живота најмилијих, бројни су инвалиди, свуд згаришта, њиве необрађене, стока поклана. И опет под мач душмански.

У јуну 1881, кад поново изби буна у Боки, то не могаше проћи без њега и његове чете, па му Аустријанци уцијенише главу на 100 дуката. Нешто касније, он и Петар Тунгуз у Мостару, у кући трговца Јефта Бјелобрка, направише договор са Невесињцем Салком Фортом да се диже устанак против Шваба, јер је догорјело до ноката због регрутације и других зала. 
Тако у јануару 1882. букну буна коју неки зову Улошкик, а неки Стојанов устанак или Вакат. Дигоше се заједно Срби и муслимани, што никад раније није забиљежено у трагичној историји наших односа. Да би памети, све је отад могло кренути другим срећнијим током и да перфидни туђин не продуби стари јаз, користећи то тешко бреме прошлих времена. 

Стојану је замјеник Мурат Мадија и већ 11. јануара устаници заузеше улошку касарну и ударише на жандарску станицу на Хатељу, пет дана каније нападају базу у Коритима, а сутрадан ударише и на Паланку. Упркос годинама он стиже свуда, његов борбени дух је неисцрпан, напада жандармерију на Чемерну и Грабу, заузима ону на Тјентишту, те притиска касарну у Автовцу. Велики посао чине Перо Тунгуз и Салко Форто. Жандарска база у Калиновику је ликвидирана 25. јануара, почетком фебруара накратко је заузета и Фоча, и већ су пред Гораждом. Чете Стојанове и Ибрахим-бега Ченгића из правца Трескавице оштро нападају Трново, док се низ западне стране Јахорине спуштају устаници и нападају Кобиљдо (Касиндо) на самом ободу Сарајева, па барон Херман Дахлен наређује додатне мјере осигурања града. Ипак, убрзо се видјело да су устаничке снаге преслабе за акције ширег обима.

Одзив муслимана није био масован и чинио је тек 20-30 одсто устаничке војске, а херцеговачки главари Богдан Зимоњић, Никола Гргур и други саботирају устанак по наредби са Цетиња. Стојан их је кори: "Што учињесте, браћо? Имам Бога више себе, имам браћу Ерцеговце, Турке и Ришћане и све ми је то наредно. Бог, ви и свети Јован, што ми радњу покваристе и узнемиристе?" Због пасивног става Србије и чак опструкције Црне Горе, даља борба изгуби сваки смисао. Најпослије, књаз Никола, за атар Аустрије, посла Лазара Сочицу и оног нечојека Ћетка Магарицу да Стојана у Сомини хапсе ил' чак и убију. Али није лако салетит' горског вука, који им каза да пренесу књазу да му никад неће опростити што га је двапут предавао Турцима и како је срећан што му је глава толико вриједила да је Црна Гора њоме двапут могла купити мир, а да се сад жив неће дати да га изручи Швабама. 

Међутим, кад Стојан крочи на црногорско тло, бијаше ухапшен и интерниран у Подгорицу, гдје оста три године, послије чега се настани у Никшић. Ни старачких 87 година нису угасиле његов бунтовни дух, па са Петром Тунгузом 1908. узалудно на Цетињу тражи дизање устанка због анексије Босне и Херцеговине.

Умро је у дубокој старости 1911. године и сахрањен у порти Петрове цркве у Никшићу, гдје је и гроб великог црногорског јунака Новака Рамова Јововића, који је рекао: "Осим Стојана Ковачевића, не признавам ни једном живом Црногорцу ни Ерцеговцу да је више душманских глава посјека."

Шантић га опјевао

Стојан ће пред смрт рећи: "Гонила ме Турска и Аустрија, гонила ме и Црна Гора педесет и кусур година, све као звијер вребајући да ме ухвате и убију. А је се нисам борио за себе, него за Ерцеговину. Хтио сам да буде слободна, али то не дочеках."

Ми који дочекасмо требамо је учинити још слободнијом, поклањајући се сјенима Стојановим, којем Шантић посвети стихове: "... Бјеше слобода... И у вјечном боју / За њу си давô крв и душу своју / Вај, сада кад нас синџир туче / Ко ће да крха тамнице и кључе / Кад тебе нема и орлова твоји'?"

Пише: Драган Мијовић