Херцеговина је стара српска земља, тврдих непоколебљивих традиција, што од постања рађа људе тврде у вјери Христовој и задатој ријечи, тврдих очију у боју, тврдих на муци и трпљењу, а поврх свега ватрених родољуба, за које Шантић вели да су бунтовници свети, што знају "кам рођени како брани се и љуби".

У мноштву великих синова које одњиха ова каменита колијевка ову причу ћемо посветити једном од најчувенијих Херцеговаца Стојану Ковачевићу, хајдучком харамбаши и устаничком војводи, несаломивом слободару, којем су српски витезови на свом небеском сабору одавно направили достојно мјесто међу собом.

У гатачком селу Срђевићима, при Бјеласици, на читлуку Ченгића живио је домаћин Реља Ковачевић који са женом изроди синове Трифка, Глигора, Сима и најмлађег Стојана, који се роди 1821. Само име његово бијаше некакав знак, јер оно је садржано у ријечи постојан, што ће рећи јак и стабилан као стијена, али и у ријечи достојан, поштован и заслужан. Момче "вриједно и гледно", мимо свих других послова смионо и вјешто лови крупну звјерад по Бјеласици и продаје коже, а као поуздан курир за трговце тајно преноси новац из Гацка у Мостар и обрнуто. Стаса у виђена човјека којег каснији савременици описују као необично бистрог, окретног и брзог, са добрим памћењем и приповједачким даром, али и плећата ширца, средњега раста, покрупне кости, дугачких кошчатих руку, црне масти. Лице, а чак и очи, биле су му опрљене од пушчаног праха, па му је поглед био страшан. 

Кад Невесињска пушка ужди цијелу Босну и Херцеговину,  Стојан је први да с четом удари на непријатеља. Неће над собом команде, већ сам одређује гдје, кад и како ће ударати. Други то прихватају, цијенећи његовог велики допринос борби. Пред својим људима лавовски се туче на Муратовици, Касаби, Закамену, Невесињу, Дуги, Острошким стјенама, око Никшића. На Вучији До доведе чету под књажев барјак, иако су били упријеко. Знао је и без испаљеног метка остварити побједу, као кад му се на пријетњу предаде тврди Крстац, који је бранило 150 Арнаута под бегом Звиздићем.

Међутим, Берлински конгрес Херцеговини наметну новог опаснијег окупатора и поништи дугу крваву ослободилачку борбу против Турака кроз 14 буна и устанака. Црна Гора доби независност и два и по пута се прошири на рачун Херцеговине, прикључујући себи Дробњаке, Никшић, Пиву, Бањане, Опутну Рудину, Ускоке, Шаранце и Језера.

Пун горчине Стојан се повлачи у родне Срђевиће, гледа страдали народ, који се го и бос из збјегова и избјеглиштва враћа без ишта на ништа. Поред изгубљених живота најмилијих, бројни су инвалиди, свуд згаришта, њиве необрађене, стока поклана. И опет под мач душмански. 

У јуну 1881, кад поново изби буна у Боки, то не могаше проћи без њега и његове чете, па му Аустријанци уцијенише главу на 100 дуката. Нешто касније, он и Петар Тунгуз у Мостару, у кући трговца Јефта Бјелобрка, направише договор са Невесињцем Салком Фортом да се диже устанак против Шваба, јер је догорјело до ноката због регрутације и других зала.

Тако у јануару 1882. букну буна коју неки зову Улошкик, а неки Стојанов устанак или Вакат. Дигоше се заједно Срби и муслимани, што никад раније није забиљежено у трагичној историји наших односа. Да би памети, све је отад могло кренути другим срећнијим током и да перфидни туђин не продуби стари јаз, користећи то тешко бреме прошлих времена.

Стојану је замјеник Мурат Мадија и већ 11. јануара устаници заузеше улошку касарну и ударише на жандарску станицу на Хатељу, пет дана каније нападају базу у Коритима, а сутрадан ударише и на Паланку. Упркос годинама он стиже свуда, његов борбени дух је неисцрпан, напада жандармерију на Чемерну и Грабу, заузима ону на Тјентишту, те притиска касарну у Автовцу. Велики посао чине Перо Тунгуз и Салко Форто. Жандарска база у Калиновику је ликвидирана 25. јануара, почетком фебруара накратко је заузета и Фоча, и већ су пред Гораждом. Чете Стојанове и Ибрахим-бега Ченгића из правца Трескавице оштро нападају Трново, док се низ западне стране Јахорине спуштају устаници и нападају Кобиљдо (Касиндо) на самом ободу Сарајева, па барон Херман Дахлен наређује додатне мјере осигурања града. Ипак, убрзо се видјело да су устаничке снаге преслабе за акције ширег обима.

Одзив муслимана није био масован и чинио је тек 20-30 одсто устаничке војске, а херцеговачки главари Богдан Зимоњић, Никола Гргур и други саботирају устанак по наредби са Цетиња. Стојан их је кори: "Што учињесте, браћо? Имам Бога више себе, имам браћу Ерцеговце, Турке и Ришћане и све ми је то наредно. Бог, ви и свети Јован, што ми радњу покваристе и узнемиристе?" Због пасивног става Србије и чак опструкције Црне Горе, даља борба изгуби сваки смисао. Најпослије, књаз Никола, за атар Аустрије, посла Лазара Сочицу и оног нечојека Ћетка Магарицу да Стојана у Сомини хапсе ил' чак и убију. Али није лако салетит' горског вука, који им каза да пренесу књазу да му никад неће опростити што га је двапут предавао Турцима и како је срећан што му је глава толико вриједила да је Црна Гора њоме двапут могла купити мир, а да се сад жив неће дати да га изручи Швабама.

Међутим, кад Стојан крочи на црногорско тло, бијаше ухапшен и интерниран у Подгорицу, гдје оста три године, послије чега се настани у Никшић. Ни старачких 87 година нису угасиле његов бунтовни дух, па са Петром Тунгузом 1908. узалудно на Цетињу тражи дизање устанка због анексије Босне и Херцеговине.

Умро је у дубокој старости 1911. године и сахрањен у порти Петрове цркве у Никшићу, гдје је и гроб великог црногорског јунака Новака Рамова Јововића, који је рекао: "Осим Стојана Ковачевића, не признавам ни једном живом Црногорцу ни Ерцеговцу да је више душманских глава посјека."

Шантић га опјевао

Стојан ће пред смрт рећи: "Гонила ме Турска и Аустрија, гонила ме и Црна Гора педесет и кусур година, све као звијер вребајући да ме ухвате и убију. А је се нисам борио за себе, него за Ерцеговину. Хтио сам да буде слободна, али то не дочеках."

Ми који дочекасмо требамо је учинити још слободнијом, поклањајући се сјенима Стојановим, којем Шантић посвети стихове: "... Бјеше слобода... И у вјечном боју / За њу си давô крв и душу своју / Вај, сада кад нас синџир туче / Ко ће да крха тамнице и кључе / Кад тебе нема и орлова твоји'?"

Пише: Драган Мијовић