Представа "Ко камен - Веленка Брстинова и кћер јој Драгана" изведена је у Народном позоришту Источно Сарајево и, као и први пут, са једнаком пажњом и много емоција и суза испраћена од почетка до краја.

"Ко камен" је прича о побијеним херцеговачким Србима 1941. и 1944. године, као и о страдањима сарајевских Срба који су 1996. напуштали своја огњишта у истој колони са својим ископаним мртвим јунацима и одлазили у непознато.

Писана у исповједној форми, представа слика различите личности, мајку и кћерку Веленку и Драгану, жене различитих животних прича, али идентичне снаге коју показују у тренуцима суочавања са највећим животним трагедијама.

Храбро, како то само Херцеговке умију, њих двије су корачале животом вјерујући у себе, али и у снагу Божије воље, која их никада није остављала саме.

Овога пута представу су гледале и јунакиње - мајка, кћерка и унука. Мајка Веленка је представу први пут гледала и наново преживјела све оно што је дубоко уткано у њен живот као и живот њене породице.

Представу, која је премијерно играна на сцени "Петар Кочић" Народног позоришта Републике Српске 14. октобра 2023. године, изводи глумица овог позоришта Љиљана Чекић.

Ова документарна монодрама, рађена према тексту професора српског језика и књижевности у Средњој школи „28. јуни“ у Источном Сарајеву Драгане Мандрапе, аутентична је прича о двије жене мајци и кћерки, њиховим животима и страдањима, али и о снази коју су имале и у тренуцима највећих искушења и страдања.

Херцеговка Веленка Јањић рођена Брстина каже да је прочитала кћеркину књигу и да се о страдању Срба са тог подручја могу написати бројни романи.

Веленка за „Глас“ открива да ју је унука Оња увијек тјерала да прича своју прошлост и да су ту аутентичну горку причу њена унука и кћерка Драгана преточиле у књижевно дјело.

- У Херцеговини је народ страшно страдао. Те 1941. године су мушкаце старије од 15 година побили све редом. Нису их убијали метком него клали. Било је много примјера гдје су побијени тако отац и три сина, отац и два сина... - прича Веленка.

Напомиње да је њен отац био у планини, на Моринама гдје су имали имање и да је захваљујући томе остао жив, а да су његови рођаци Брстине побијени као и друге породице.

- Оно што је претекло од првог покоља је покупљено и отјерано у Јасеновац. Из моје куће, из моје породице седморо, а стриц осми који је ту заклан. Били смо у збјеговима па и више не знам гдје, а ја сам у то вријеме била дијете од четири-пет година - напомиње Веленка.

Истиче да су јој родитељи имали шесторо дјеце.

- Мајка и њени синови, а моја браћа која су тада имала 18 мјесеци и шест година, као и ћерка, моја сестра били су у затвору у Метковићима, као и мој дјед. Ту су хрватске жене смјеле да долазе и доносе храну. Мајка је молила једну жену да изведе мог старијег брата Славка. Та жена јој је рекла да ће извести мог брата, али јој је муж био тешки усташа и рекла је мајци: „Ако га донесем кући на моје очи ће га убити“. Мајка јој је рекла да га само изведе на улицу и да га остави, што је она и урадила - прича Веленка.

Додаје да је њена стрина имала сина од три године, те да је и то њено дијете  изведено вани.

- Они су лутали по Метковићима. Стрининог сина су жене носиле од стана до стана и тако да чувале. Њих двојица су тако остала жива, а остали који су остали у затвору су побијени - прича Веленка.

Драгана Мандрапа за „Глас“ каже да је као дијете слушала причу своје мајке Веленке чија је породица дијелила судбину готово свих херцеговачких Срба.

- Након што сам и сама преживјела рат и имала то искуство ратно у коме ми је погинуо муж, након што је прошло одређено вријеме и када су се емоције нагомилале, имала сам потребу да о томе говорим. Тако сам написала текст. Намјера није била да од тога настане текст за монодраму . Просто је настао, потом је дошло до сарадње са Народним позориштем из Бањалуке и са глумицом Љиљаном Чекић -  напомиње Мандрапа.

Подсјећа да је премијера монодраме била у Бањалуци 14. октобра 2023. године и да је ова монодрама за нешто више од годину дана извођена више од 30 пута широм Републике Српске и Србије и да је то невјероватан успјех, те да је на фестивалу малих сцена  „Монодрама Српске“ у Источном Сарајеву награђена специјалном наградом „Камена суза“.

Глумица Љиљана Чекић и аутор Драгана Мандрапа, његујући културу сјећања на своје претке, као потомци породица које су настрадале у геноциду над Србима извршеном током Другог свјетског рата, створиле су представу која одсликава снагу живота "који вазда нађе свој пут", као и карактер жена снажних "ко камен".

Љиљана Чекић за „Глас“ каже да је дуго тражила монодраму и да је њена и Драганина заједничка пријатељица послала текст и рекла јој да га погледа .

- Текст није био у садашњем облику. Било је написано тек неколико страница и онда је Драгана написала остатак приче. Моја потрага је трајала више година, а ово ме посебно потресло иако то није моја животна прича. Веленка и мој отац имали су сличну судбину. То су дјеца ратна сирочад којима су поубијане породице и ово је неки мој дуг мом покојном оцу. Представу играм у његовим папучама - открива  Љиљана.

Она каже да је представа одиграна по други пут у Источном Сарајеву и да публика увијек реагује емотивно без обзира гдје је игра.

- Кад играм на просторима који нису Република Српска , у Србији – они не знају за ово, не знају за страдања која смо ми прошли. Они не знају да су Сарајлије морали да напусте свој град 1996.године, да су ископавали своје мртве и носили тамо гдје су селили. То је њима нова информација и ја мислим да се не говори довољно о страдањима - оцијенила је Чекићева.

Чекићева је истакла да јој је највећа одговорност изводити представу пред публиком у Источном Сарајеву и да је пред том публиком имала највећу стрепњу јер прича причу о њиховим животима.

- Самим тим ову представу публика са ових простора емотивније гледа ову монодраму јер гледају аутентичну причу из свог живота. Но, представа се са великим емоцијама гледа  свуда у Републици Српској а јер је то наше страдање - напоменула је Љиљана.

Нова представа

На питање да ли ће наново тражити да глуми поново у неком дјелу у коме су људске трагедије и страдање централна тема, одговара да ће идући пут изабрати неку комедију.

- Овај избор се десио и ја сам напросто тражила добар текст за сцену. Битно ми је да је текст добар, препун емоције која прати представу. Са поносом могу рећи да ми никада нико није изашао са представе. Људи не пале телефоне док представа траје, што значи да држим пажњу а није лако једном глумцу који је сам на сцени држати пажњу публике - закључује Љиљана Чекић.

Пише: Жељка Домазет