Потврђена су силна предања која се преносе од 16. вијека, али и сви писани извори који говоре о посебном односу царске Русије према манастиру Папраћа код Зворника.

Како пишу медији, пронађен је материјални доказ, новчић. Најокрутнији руски цар Иван Грозни био је мека срца према српским монасима у највећем духовном центру православља на простору Босне и Херцеговине.

– Предање о јаким везама манастира Папраћа са Русијом било је толико јако, да се у његовом преношењу дошло и до тога да је заправо ријеч о руском манастиру – каже игуман ове светиње у Републици Српској Нектарије Тешић.

Путопис свештеника Петра Лапчевић из 1887. објављен у “Босанској вили”, један је од разлога зашто је Епархија зворничко-тузланска позвала археологе. Овај прота копао је испод куполе садашње цркве и у малој припрати – и нашао кости.

Свештеник је копао гдје треба, археолози су у темељима, у наосу велике цркве из 16. вијека пронашли и мању једнобродну, која је имала припрату са гробницом на свод. Црква је из доба Немањића, јер датира из 13. или са почетка 14. вијека, из времена краља Драгутина, а вјероватно је задужбина локалног властелина.

– Била је украшена српско-византијским фрескописом, он је дјелимично очуван фрагментовано, али довољно за анализе да потврдимо о ком периоду се ради. Нажалост, велика гробница у средини цркве, опљачкана је у 19. вијеку, али имамо сачуване кости. Довољно да можемо да урадимо анализу, да видимо кад су сахрањени и да ДНК анализом видимо сродство између покојника – каже археолог Регионалног музеја у Добоју, Александар Јашаревић.

Помоћ руских царева српском манастиру

Он додаје да, од када су ископавања почела, нема краја изненађењима, а највеће је и највриједније, пронашли су "денге”, ситан сребрни новац Ивана Грозног кован од 1547. до 1558. године. Пронађен је и новац његовог насљедника Фјодора, први конкретни физички докази путовања папраћких игумана и монаха у Русију гдје су добијали помоћ за обнову манастира и богослужбени живот.

– Манастир је примао веома издашну помоћ руских царева, огледала се у богослужбеним књигама, одређеним црквеним сасјудама, али оно што је најважније, то су повеље руских царева, почев од Ивана Грозног. Папрачки игумани сваких осам година могу долазити и слободно прикупљати добротворне прилоге по Русији – прича главни археолог.

С временом су добили царску дозволу да долазе сваке године. Било је то веома значајно, с обзиром да је 16. вијек, читав Балкан био под османском влашћу, приход из велике православне државе, као што је Русија, био је важан за одржавање, не само веза, био је важан и за економију.

– Манастири нису само богослужбена мјеста, они су и центри економије, писмености, центри културе, тако да је јако важно да је Русија манастиру помагала да обнови и оснажи свој културни утицај у регији – каже Јашаревић.

Пронађено и гробље

Изненађењима нема краја, поред цркве, пронађена је и велика некропола, до сада је истражено око 130 гробова. Било је то огромно гробље са више од хиљаду сахрањених, пише Спутњик.

Мјесто почивања становника средњовјековне Папраће све до изградње данашње велике цркве, око 1540 године. И конаци који су откривени показују велики значај овог мјеста, ту је било бројно монаштво, како се и помиње у писаним изворима.

– Дужина једног конака је преко 50, а широк је 6,7 метара. Сада истражујемо монашке келије, претпостављамо да је са западне стране била манастирска трпезарија и пратећи економски објекти. Добијамо слику једног монументалног и значајног манастирског комплекса – рекао је.

У манастиру као на руском двору

Колику је економску моћ захваљујући Русији имала Папраћа јасно је и по осталим артефактима, пронађени су стакло из 16. вијека увезено из Венеције и Дубровника и остаци најлуксузније османске керамике из Мале Азије. Манастир је имао новца и за ексклузивне ствари.

Игуман Нектарије у Папраћу је дошао прошле године, каже да не може да опише своја осећања, раније је боравио у манастирима новијег датума, а родом је баш из ових крајева, из Зворника, Папраћа му је увијек била најближа.

Стара црква под стакленим подом

Ову благодат осјете сви који вјерују, па је епископ зворничко-тузлански Фотије који је и покренуо археолошка ископавања, епархија је сама финансирала прву годину истраживања, става да се од цркве не прави музеј. Ипак, и струка и монаштво сагласни су да дио овог великог и важног открића треба оставити на свијетлу дана, под стакленим подом.

– Сви смо за то да буде стакло, али само један дио, који ће да задовољи туристе, људе који дођу да виде остатке старог храма и дио гробнице – каже отац Нектарије.

Новчићи Ивана Грозног и његовог сина Фјодора, докази о посебним везама Срба и Руса од драгоценог метала, послати су на гланцање. Њихова конзервација биће завршена до краја године.