Сјећам се било је тачно 7. октобра 2001. Гост нам је био Жељко Јоксимовић. Био је тада звијезда у успону: плесачице, тјелохранитељ, тонмајстор, мајстор свјетла...Новинари по обичају, журе, траже изјаве још прије концерта. Сала пуна, углавном дјевојчице. Вриска, цика.

Пијуцкамо шток, да се загрије и опусти. Пријатан, лијеп човјек, изговор, дикција, без грешке. Само ми се, кад сретнем уживо јавне, популарне личности, увијек учине некако нижим, него што сам их замишљао.

Концерт касни десетак минута... Утом улази домар Радиша:

"Директоре, што овај не почиње? Ђеца све поломише!", Видим заплиће језиком. Добар мајстор и диван човјек. Све му иде од руке, од струје до молерисања. Запамтио сам да је увијек тихо, задовољно звиждукао и уживао у раду. Осмијех му није силазио са лица, иако је имао лоше дјетињаство и тежак живот. Мали велики човјек. Стизао је да госпођама поравља фенове, гријалице, а понекад бих у котловници затекао и машину за веш. Неке установе почивају на добром домару.

Само, Радиша је имао обичај да понекад попије, а и некако, лако га ухвати, и то, по правилу кад су позоришне представе, концерти, страначки скупови. И још се тада узјогуни, зајордами, ма постане потпуно непријатан. Куд баш тада? Он послије петнаестак дана ћути, ради и склања се од свију. Сви имамо неке мане...

Тек што Радиша истетура, уђе Жељков огромни ћелави тјелохранитељ и нешто му шапну. Жељко проблијеђе, укочи се: "Умро Рођа Раичевић! Па како, синоћ смо били скупа, отишао је у собу да спава?" Доспем шток, један, два... "Ноге ми се одузеле, не могу наступити" Концерт касни већ 20 минута, урнебес у дворани...

Коначно се Жељко прибра и полазимо ка вратима испод бине, која су закључана. Домар Радиша носи свежањ од 20 кључева. и звекеће њима. Не може да нађе прави, кључ, љуља се... Не може да потрефи браву: "Брже то!" узвикује ћелави горила.

"Шта сте чекали толико, а сад..." зајордами Радиша.

Одједном горила шчепа јадног, омаленог Радишу и подиже га од врата. "Ајде, бре, чича! Да не провалим тобом врата!" Једва отех мога доброг Добрицу из набилданих руку ћелавог момчине, некако откључамо и концерт коначно крену. Дјевојчице на столицама вриште, опкољавају сцену...

Понекад сретнем добродушног Радишу, грицка пензијицу, али чини ми се да је усамљен и изгубљен. Понекад и попије. Вјерујем да се наш понајбољи кантаутор сјећа овог концерта, али Редише сигурно не.

(Нажалост јунак ове приче (М.Б.) преминуо је крајем 20. године, остављен од свих...)

Аутор: Слободан Ковачевић