Последњих година честа и жучна расправа води се око давања и мијењања имена улица и тргова у читавој регији. Врло су ријетки називи који су вјечни, иначе, пролазност и вјечност су управо вјечити изазови умјетника. 

Негдје у вожњи према Коњицу брачни пар из Швајцарске, који је пошао на море, примише у своја кола старијег пјешака у отрцаној и избледјелој гардероби, који је уз то био и ћутљив неки човјек. 

- Нисмо требали примити овог чудака, зашто си му стао - пребацује госпођа у шеширу свом мужу на њемачком језику. 

- Нисам ја чудак, сви смо ми само људи - проговори,човјек на чистом њемачком језику, на запрепашћење туриста и опет заћута. 

Након краће вожње, жена ко жена, поче поново да звоца свом мужу, али сад на француском: 

- Јеси ли ти видио клошара, зна њемачки... 

- Госпођо, нисам ја никакав клошар - одговори старац на одличном француском језику.

Настаде тајац, дуги непријатни тајац, док се аутомобил полако спуштао ка Коњицу. 

- Мало смрди - не издржа жена још једном да прогунђа, али сасвим тихо, овог пута на италијанском језику. 

- Смрдите ви из богате Швајцарске - одговори и на италијанском, чудни сапутник.

- Ви никад нисте били тамо гдје сам ја, нити сте познавали људе какве сам ја. Зауставите да изађем -  и оде пјешице према Коњичком мосту. 

Ко зна шта су мислили и како су расправљали Швајцарци у аутомобилу све до мора тих давних шездесетих година. 

Да ли су икад сазнали да су упознали познатог сликара Лазара Дрљачу, љубитеља природе и посљедњег богумила, како је он себе самоназвао. 

Рођени Крајишник из Блатне, одрастао је у Сарајеву гдје је завршио грађевинску школу. 

Негдје 1906. млади Лазар је добио 16 дана затвора због пјевања српских пјесама, па није имао право полагати годину дана матурски испит. 

Е, тада је беспослен и сиромашан конкурисао за идејни и изведбени пројекат прве цркве у Палама и побиједио. Да тај наш познати сликар, који је касније завршио Ликовну академију у Бечу, је аутор наше црквице, са слике, око које ћемо се касније вијековима окупљати. Пролазили су и ратови, падале су и државе, мијењају се и власти и политичари, смјењују се и генерације обичних смртних људи, а наша мала црква чини сабор и у добру и у злу. Једино је неко закључио, тек кад је освјештана 1909. године, да је мало укосо, да није баш прецизно постављена исток - запад.

Лазар Дрљача

Вјероватно је грешку направио извођач радова. Уосталом сви смо ми помало укосо.

Углавном, готово је потпуно заборављен сликар и архитекта Лазар Дрљача, који је у Бечу завршио Ликовну академију , који осам година имао атеље у Паризу, гдје се дружио Бијелићем, познавао Пикаса, који је научио и италијански као интернирац у Италији. 

Зашто је Дрљача напустио Париз, Беч и Сардинију? Зашто се одједном вратио у своје родно мјесто? Ко зна шта човјека натјера да се повуче у самоћу и у природу? 

Дуго је живио у Шантићевој вили на Борачком језеру и у колиби у једном српском оближњем селу. Хранио се храном из природе, врло је мало јео и избјегавао је понуђену храну. Боје за своје слике такође је справљао од природних састојака. Ма био је обичан веган који и сада помало изазивају чуђење обичних људи. А то његово богумилство је, по мени, обични протест разочараног Србина из Европе, као што је и свевремена Десанка Максимовић осудила страшни Законик Душана Силног. 

У Другом свјетском рату његова атеље-колиба је потпуно изгорјела, са свим његовим дјелима. Послије тог рата живио је сиромашно и тешко је зарађивао као косац и холцер, да би се прехранио. Поживио је пуних 87 година и умро Борцима крај Борачког језера и близу Неретве, у које је био заљубљен, 1970. године.

Имао сам срећну прилику да посјетим Изложбу његових сачуваних дјела у Музеју савремених умјетности у Сарајеву. Посебно ме дојмила слика "Три ратника" и "Требевић под облацима". Коњичани су, тек по смрти умјетника, постали изузетно поносни на сликара Дрљачу, направили су му прво споменик од храстовине, а касније, послије овог посљедњег рата, су му подигли лијеп вјечни стећак. Ми Паљани волимо само своју лијепу цркву. Засад?

А улице ко улице дају се одока док мајстори оду. 

Аутор: Слобо Ковачевић