Земљодјелац жуљевитих руку био је Константин Јеремић, рођен у Рудинама на Златибору 1890. године. Од младости стрпљиво обрађивао посну земљу планинску, а кад се заратило стао на браник отаџбине и у борбама стекао звање и ордење показујући какво јуначко срце има сељак-ратник.
- Прошао је Константин кроз све борбе балканских и Великог рата, увијек био тамо гдје је најтеже, дајући примјер друговима, чува овог ратника од заборава Милисав Р. Ђенић у књизи „Биографски лексикон Златибора”, гдје је сабрао животописе 484 личности.
Мада је Јеремић ријетко казивао о тешким ратним данима, јер та сјећања о страдањима нису пријатна, једном приликом је испричао своју ратну причу.
„Тек што сам стигао из патроле, дође војник и донесе ми наређење да се јавим команданту батаљона. Чим уђох, мајор ме осмотри од главе до пете и рече:
– Јеремићу, треба вечерас да кренеш на задатак, тамо на Шумовиту косу.
– Господине мајоре, па зар опет ја? Погледајте ме како изгледам. Већ две недеље немам времена да се оперем и средим ову поцепану униформу. Кад треба неког послати на најтежи задатак, сви углас вичу: нека иде жандарм Јеремић, он је плаћен па нека гине.
– Јеремићу, на овај задатак досад смо слали три патроле и ниједна није обавила задатак, неки се нису ни вратили. Наређењем команданта Дунавске дивизије ми морамо уништити бугарско гнездо које нам наноси велике губитке. Теби не желим да наређујем, тражићу друго решење.
– Добро, господине мајоре, ако је таква ситуација, поћи ћу.
– Онда одабери три друга који ће ти пружати помоћ.
– Е, господине мајоре, ако се са тог задатка многи нису вратили живи, онда можда нећемо ни ми. Зато остале одаберите ви, ја никоме не желим да изричем смртну пресуду.
Убрзо пронађоше још три добровољца па кренусмо. Прилазимо Шумовитој коси на око стотину метара, а од бодљикавих жица дели нас неколико ретких клека. Опрезно пужемо од једне до друге, последњу посекох да ми служи као заклон.
Кад смо чули бугарске порције на једном месту исекосмо жице, тек толико да се можемо провући. Уђосмо у утврђење. Прилазимо оружју. Активирах две бомбе и убацих у цев топа, моји другови ставише испод митраљеза. Изненада снажна експлозија одјекну Шумовитом косом.
Бугари побацаше порције, узимају пушке и трче према нама, ми такође трчимо према месту где смо оставили четвртог друга. Задатак му је био да кад чује експлозије ашовчићем удара по жицама и даје нам знак где је пролаз. Журно напустисмо скршено оружје.
У првој чети другог батаљона Осмог пешадијског пука првог позива предложен сам за одликовање за храброст у свим ратовима, а нарочито 1916. године при прелазу Црне реке. Други пут сам предложен за храбро држање у борби на кајмакчаланском ратишту 1917. године”, забележено је у Јеремићевом персоналном досијеу, где се види да је код Штипа 1915. био рањен у леву руку. Стекао је Сребрни орден Карађорђеве звезде с мачевима и Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић”.
У миру је одликовани Константин остао да живи на родном Златибору, онако како је прије ратова навикао. Оженио се Радојком, с њом имао сина Миодрага и кћери Миленку, Илинку, Стану и Савку. Умро је 1959. у Рудинама. Успомену на овог јунака са Шумовите косе чувају у ово доба улице у том селу и оближњем Голову.
Пише: Бранко Пејовић