Зе­мљо­дје­лац жу­ље­ви­тих ру­ку био је Кон­стан­тин Је­ре­мић, ро­ђен у Ру­ди­на­ма на Зла­ти­бо­ру 1890. го­ди­не. Од мла­до­сти стр­пљи­во об­ра­ђи­вао по­сну зе­мљу пла­нин­ску, а кад се за­ра­ти­ло стао на бра­ник отаџ­би­не и у бор­ба­ма сте­као зва­ње и ор­де­ње по­ка­зу­ју­ћи ка­кво ју­нач­ко ср­це има се­љак-рат­ник.

- Про­шао је Кон­стан­тин кроз све бор­бе бал­кан­ских и Ве­ли­ког ра­та, увијек био та­мо гдје је нај­те­же, да­ју­ћи при­мјер дру­го­ви­ма, чу­ва овог рат­ни­ка од за­бо­ра­ва Ми­ли­сав Р. Ђе­нић у књи­зи „Би­о­граф­ски лек­си­кон Зла­ти­бо­ра”, гдје је са­брао жи­во­то­пи­се 484 лич­но­сти.

Ма­да је Је­ре­мић ријет­ко ка­зи­вао о те­шким рат­ним да­ни­ма, јер та сје­ћа­ња о стра­да­њи­ма ни­су при­јат­на, јед­ном при­ли­ком је ис­при­чао сво­ју рат­ну при­чу.

„Тек што сам сти­гао из па­тро­ле, до­ђе вој­ник и до­не­се ми на­ре­ђе­ње да се ја­вим ко­ман­дан­ту ба­та­љо­на. Чим уђох, ма­јор ме осмо­три од гла­ве до пе­те и ре­че:

– Је­ре­ми­ћу, тре­ба ве­че­рас да кре­неш на за­да­так, та­мо на Шу­мо­ви­ту ко­су.

– Го­спо­ди­не ма­јо­ре, па зар опет ја? По­гле­дај­те ме ка­ко из­гле­дам. Већ две не­де­ље не­мам вре­ме­на да се опе­рем и сре­дим ову по­це­па­ну уни­фор­му. Кад тре­ба не­ког по­сла­ти на нај­те­жи за­да­так, сви углас ви­чу: не­ка иде жан­дарм Је­ре­мић, он је пла­ћен па не­ка ги­не.

– Је­ре­ми­ћу, на овај за­да­так до­сад смо сла­ли три па­тро­ле и ни­јед­на ни­је оба­ви­ла за­да­так, не­ки се ни­су ни вра­ти­ли. На­ре­ђе­њем ко­ман­дан­та Ду­нав­ске ди­ви­зи­је ми мо­ра­мо уни­шти­ти бу­гар­ско гне­здо ко­је нам на­но­си ве­ли­ке гу­бит­ке. Те­би не же­лим да на­ре­ђу­јем, тра­жи­ћу дру­го ре­ше­ње.

– До­бро, го­спо­ди­не ма­јо­ре, ако је та­ква си­ту­а­ци­ја, по­ћи ћу.

– Он­да ода­бе­ри три дру­га ко­ји ће ти пру­жа­ти по­моћ.

– Е, го­спо­ди­не ма­јо­ре, ако се са тог за­дат­ка мно­ги ни­су вра­ти­ли жи­ви, он­да мо­жда не­ће­мо ни ми. За­то оста­ле ода­бе­ри­те ви, ја ни­ко­ме не же­лим да из­ри­чем смрт­ну пре­су­ду.

Убр­зо про­на­ђо­ше још три до­бро­вољ­ца па кре­ну­смо. При­ла­зи­мо Шу­мо­ви­тој ко­си на око сто­ти­ну ме­та­ра, а од бо­дљи­ка­вих жи­ца де­ли нас не­ко­ли­ко рет­ких кле­ка. Опре­зно пу­же­мо од јед­не до дру­ге, по­след­њу по­се­кох да ми слу­жи као за­клон.

Кад смо чу­ли бу­гар­ске пор­ци­је на јед­ном ме­сту исе­ко­смо жи­це, тек то­ли­ко да се мо­же­мо про­ву­ћи. Уђо­смо у утвр­ђе­ње. При­ла­зи­мо оруж­ју. Ак­ти­ви­рах две бом­бе и уба­цих у цев то­па, мо­ји дру­го­ви ста­ви­ше ис­под ми­тра­ље­за. Из­не­на­да сна­жна екс­пло­зи­ја од­јек­ну Шу­мо­ви­том ко­сом.

Бу­га­ри по­ба­ца­ше пор­ци­је, узи­ма­ју пу­шке и тр­че пре­ма на­ма, ми та­ко­ђе тр­чи­мо пре­ма ме­сту где смо оста­ви­ли че­твр­тог дру­га. За­да­так му је био да кад чу­је екс­пло­зи­је ашов­чи­ћем уда­ра по жи­ца­ма и да­је нам знак где је про­лаз. Жур­но на­пу­сти­смо скр­ше­но оруж­је.

У пр­вој че­ти дру­гог ба­та­љо­на Осмог пе­ша­диј­ског пу­ка пр­вог по­зи­ва пред­ло­жен сам за од­ли­ко­ва­ње за хра­брост у свим ра­то­ви­ма, а на­ро­чи­то 1916. го­ди­не при пре­ла­зу Цр­не ре­ке. Дру­ги пут сам пред­ло­жен за хра­бро др­жа­ње у бор­би на кај­мак­ча­лан­ском ра­ти­шту 1917. го­ди­не”, за­бе­ле­же­но је у Је­ре­ми­ће­вом пер­со­нал­ном до­си­јеу, где се ви­ди да је код Шти­па 1915. био ра­њен у ле­ву ру­ку. Сте­као је Сре­бр­ни ор­ден Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде с ма­че­ви­ма и Сре­бр­ну ме­да­љу за хра­брост „Ми­лош Оби­лић”.

У ми­ру је од­ли­ко­ва­ни Кон­стан­тин остао да жи­ви на род­ном Зла­ти­бо­ру, она­ко ка­ко је прије ра­то­ва на­ви­као. Оже­нио се Ра­дој­ком, с њом имао си­на Ми­о­дра­га и кће­ри Ми­лен­ку, Илин­ку, Ста­ну и Сав­ку. Умро је 1959. у Ру­ди­на­ма. Успо­ме­ну на овог ју­на­ка са Шу­мо­ви­те ко­се чу­ва­ју у ово до­ба ули­це у том се­лу и обли­жњем Го­ло­ву.

Пише: Бранко Пејовић